Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Нагло се тргох из лаког дремежа. Аутобус је налетео на рупу у асфалту и ја се пробудих из окрепљујућег сна. Мисли су ми биле збркане, зато сам натерала себе да одспавам једну туру, како би разбистрила мисли и почела нормално да мислим. Желела сам свим срцем да замислим наш први сусрет, тј. мој сусрет са човеком који ме неодољиво привлачи, од чијих речи ме подиђу жмарци, узнемире се лептирићи у стомаку, замагли се поглед, помуте слике у глави и пада мрак на очи.
Замишљала сам тај сусрет на хиљаду начина, али из искуства знам да никад не буде онако као смо замислили. Зато сам одлучила да ударим лагану дремку која ће ми испразнити главу и да даље не замишљам ништа, док се не сретнем са човеком који ме толико привлачи.
Баш кад се пренух из дремежа и присетих се куда путујем и који је циљ тог путовања, стиже ми порука од моје мазе. Нестрпљив је, пита кад стижем и на којој се деоници пута налазим, да ли знам колико ми се радује?Шаље ми стотину пољубаца да их распоредим по целом телу. Облила ме је топлина од поруке коју сам управо прочитала, те му послах пољубац да га стави тамо где му највише прија и рекох да стижем око 18:20 часова, а искрено се надам да ће ме сачекати на аутобуској станици...
У сећање сам призвала његов лик, који ми се толико допао на сликама, постављеним на његовом профилу, са једног сајта за дружење и упознавање. Запамтила сам сваку црту лица, сваки део тела, те очи које се искре неописивом живошћу, лепо, уредно избријано мушко лице са правилно распоређеним цртама, изазовне и сочне усне, лепо извајан врат и лепо развијена рамена, глатке груди преко којих је затегнута глатка и сјајна, помало препланула, кожа, затегнут торзо без трунке сала, узане, праве мушке бокове...Оно што се не види на слици, замишљам, али нећу сад о томе... Намерно сам избегавала да стварам менталне слике нашег првог сусрета, јер сам знала да то уопште неће бити тако како год га ја замислила.
Мисли су ме одвеле на сасвим другу страну, јер мисли се не могу зауставити и оне никад не престају да се роје, па како то обично бива одведу човека у далеку прошлост, за коју је био сигуран да је закопана дубоко у његовој подсвести. Као што свака медаља има две стране, и то мисаоно лутање по далекој прошлости имало је своју добру страну. Нисам ни приметила да сам већ стигла на своје крајње одредиште.
Аутобус је ушао у станицу и стао на долазни перон. Није било скоро никог у њему, јер су путници излазили успут, како је и где коме одговарало. Обукла сам пелерину, узела ташну и лаки ручни пртљаг и изашла на перон у прохладну ноћ. Послала сам одмах поруку да сам "слетела" и да ми каже где се тачно налази, како бисмо се што пре срели без већег лутања. Зазвонио ми је телефон и тргао ме из размишљања. Видим на дисплеју исписано његово име и срце ми поскочи од радости. Рече ми да ме чека одмах ту поред станице у праку, да је наслоњен на дрво и да у руци држи црвену ружу, како би га лакше уочила...
Само што сам закорачила у парк поред аутобуске станице, одмах сам уочила маркантну мушку прилику нехајно ослоњену о стабло дебелог дрвета, лева му је нога била лагано пресавијена у колену, а пета ослоњена о дрво. У руци је држао црвену ружу и гледао замишљено у правцу станице. Нисам била сигурна да ли ме је уочио, ни да ли ме је уопште препознао...Решила сам да га позовем телефоном, па кад се маши за мобилни, онда ћу бити сигурна да је то он.
Прилазила сам му журним кораком и нетремице пратила његове кретње. Машио се за џеп и извадио мобилни телефон, погледао на дисплеј и чини ми се да сам опазила како му се лицем разлио радостан осмех, принео је телефон до уха, али још није ни успео да проговори, већ сам се створила испред њега...
- Добро вече! Ето, то сам ја. Коначно смо се срели...- весело рекох.
- Добро вече! Коначно да се сретнемо и упознамо мало боље. - рече, рукујући се топло самном, а другом руком ми пружи ружу - Ево, ово је за тебе! Мали знак пажње!
- Хвала ти, најлепше! Како си знао да волим руже и то баш црвене боје?- радознало сам упитала.
- Па, хоћемо ли да кренемо? Глупо ми је да стојимо овде и причамо...- рече нестрпљиво.
- Ти водиш, ово је твој град. - Весело му одговорих, тутнух руку у његову и кренусмо до таксија.
Чврсто ми стиснувши руку у својој, повео ме је до таксија. Отворивши задња врата, пропустио ме је да уђем у кола, а онда се и сам сместио поред мене. Рекао је возачу куда да вози и окренуо се према мени. Погледао ме је у очи осмехујући се враголасто. Осећала сам близину његовог тела које је просто исијавало веома јаку енергију која је струјала према мени. Срце ми заигра јаче, стомак се згрчи, а лептирићи се распршише на све стране по стомачној дупљи... Наслоних главу на његово раме, потражих његову руку и нежно је стиснух. Окренуо се према мени, другом руком ме нежно ухвати за браду и подиже лице и окрете према себи, а онда спусти лагани, нежни пољубац на моје усне. Од тог нежног додира усана ме подиђе језа, низ кучму осетих мраве, а ноге ми обамреше, као од јаког алкохола. Узвратила сам пољубац, нежно, најнежније што умем, па онда спустих лагани пољубац на једно па на друго око, затим се почех спуштати према врату, остављајући му топли и влажни траг на кожи. Осетила сам како му се тело грчи, како ми се примиче, узима ме у загрљај и почиње дуго и страстно да ме љуби. Увукао ми је руку под блузу и почео нежно да ми мази груди, од чега ми се замути у глави... застењах од задовољства и почех испрекидано да дишем кроз нос, јер никако није престајао да ме љуби и да језиком испитује моју усну шупљину.
Време је за нас стало, ништа више није постојало, постојали смо само нас двоје и страст која је из нас избијала, неодољива жеља за физичком контактом и задовољењем те путене жеље која је избијала из нас и спајала нас у једно.
Тргао нас је из заноса глас возача који је објавио да смо стигли на одредиште... Чаролија се распршила. Изашли смо из таксија и отишли право у пансион, без жеље да прво негде седнемо и причамо уз пиће.
Ушли смо у собу и затворивши врата за собом, ту уз врата стали да се љубимо и мазимо. Страст у нама се поново разбуктала још већом силином. Наша тела су тражила задовољење својих жеља без одлагања. Нисмо ни стигли до кревета, време је за нас стало и ништа око нас није постојало...ништа осим нас двоје и ватре која је буктала у нама обома, претварајући се у прави пожар страсти. Пожурили смо да пожар угасимо ту, одмах и без одлагања.
Цаца Рабровска