Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

„Bedni, nevaljali robe, dobices ti svoje!“ Trza me za ogrlicu, svlaci nimalo nezno sa kreveta vodi ruku vezanih za vrat u puzecem stavu do jarca za kaznjavanje. Odvezuje me na kratko, da bih uzjahao gredu, ponaosob vezuje mi cvrsto ruke i noge za noge jarca, takode i struk „da ne bih slucajno pao“ (koliko divne ironije). Stavlja mi stipaljkice na samozatezanje ria sisice i spaja ih odmah ispod grede. Cep mi je u ustima, sve je vec spremno. Uzima bic i njime gladi moje uzdrhtalo zeljno telo. Uziva da me muci samom pozicijom i iscekivanjem kazne (ponekad me tako ostavi i vise sati da cekam i da strepim). U ruci joj je bic palica, ali kao da to nije dovoljno, uzima gumeni devetorepi bic. Ne, opet se predomislila, ne zeli da mi njime priredi zadovoljstvo. Uzima pleten bic sa 6-7 slobodnih krajeva duzine dvadesetak centimetara, na cijem su kraju vezani cvorici.
Osinula me ovim bicem od plastike, jako. Ostao sam nem. Jos jednom. Cutim i dalje. Zamahnula je malo jace. Lagani uzdah zadovoljstva oteo mi se sa usana. – Tako, robe moj, budi dobar, pa ces slusati i muziku!

Koliko je predivna moja gospodarica, tj.. rodjena za svoju ulogu. Koliko tu ima u njenim recima velicanstvenog sarkazma. Ali, ja to volim iako znam da sada nastupa onaj pravi bol. Muzika se vec razleze, a prvi jaci i ciljani udarci padaju po levoj polovini guze, precizni, brzi, odsecniji. Desnu stranu mi miluje, po levoj padaju udarci. Pokusavam da joj dam do znanja da malo napravi pauzu, pokusavam da vristim, ali ne cuje se nista osim glasne muzike… Trzam se nekontrolisano, ali samo gornjim delom tela, jedinim kojim mogu, a moje sisice bivaju povlacene i stiskane sa svakim trzajem; to me uzbudjuje, ali nemam vremena da osetim i zadovoljstvo. Sada „milovanja“ padaju naizmenicno, ne tako jako, ali kontinuirano i brzo, sitno.
Najzad, posle tridesetak udaraca moja premila mi dozvoljava da se malo odmorim – ali u medjuvremenu sara po meni onim bicem, kojim mi je vec puno bola zadala, moram ga ljubiti, tj. maziti licem a kasnije i ljubiti. Nastavlja da me mazi svojim rucicama u crnim koznim dugim rukavicama po bedrima, medjunozju. Polako se uzbudjujem, ona ubrzava ritam, stipka me, stiska, ima je svuda po mom telu, lepo i umetnicki nasaranom, obelezenom samo njenom rukom…
Ipak odlucuje da ovo ne pretvori u zadovoljstvo za mene. Posle zadatih jos dvadesetak udaraca preciznih i brzih, moje telo je postalo super osetljivo, probudjenih i najsitnijih cula i osecaja, kao ustreptala harfa. Ostavlja me da se odmorim, citav minut… Za to vreme uzima onaj divni gumeni devetorepi bic i progovara: – Dobices jos samo dvadeset!
Time postize drugaciji efekat. Zahvalno klimam glavom, srecan sto je kraj (za sada) blizu ali i strepim i nesvesno moram da brojim udarce.
I ona se malo odmorila i mogla je sada da ukrasi svoje delo. Stoga sledecih desetak udaraca mi je zadala po celom telu (sto nije bilo, tesko imajuci u vidu devet dugih pera ovog bica). Ostalo je jos samo deset. Skida mi cep sa usta i naredjuje da ljubim ovaj bic i da ga lizem, a zatim i da se zahvalim za svaki sledeci udarac koji mi bude zadala, jer ce se zaista potruditi da to posteno uradi. Oh boze! Kako je volim! Volim je sto je tako divno sarkasticna i mastovita i nestasna (rekao bih bezobrazna i pokvarena, ali gospodarica to ne moze da bude, njoj je sve dozvoljeno). Napomenula mi je, za svaki udarac za koji se ne zahvalim dobicu dva nova.
– Ooohhhh!!!

Igra je pocela. Moja premila je zaista bila iskrena i svojski se potrudila. Mislio sam da cu bar nekoliko izdrzati bez vriska, zaboravljajuci da sam bio vec potpuno pripremljen da osetim svaki dodir, a ne ova „milovanja“. Pada prvi udarac i lagani jecaj.
– Hvala, gospodarice! Drugi malo jaci, treci, cetvrti, peti, vise to nije jecaj vec bolni krici i opet ona: – Hvala, gospodarice!
Polako me uci da je vaznije misliti na njeno zadovoljstvo nego na svoj bol. Zamahnula je posteno, kao i sve sto radi kad miluje, voli, muci, gazi, bicuje, ljubi, siluje. Urlik zatim: – Hvala, gospodarice! Pada sesti, sedmi, osmi. Jos samo dva.
Uzima sada plasticni bic sa metalnom zicom u sebi, ali ja to ne mogu da vidim. Udara me njime najjace sto moze. Toplota se momentalno razvila i u mom grlu Tarzanov krik… Robe, sleduje ti jos dva dodatna. Posto je to bila iznenadna promena i grom od udarca, nisam stigao da se priviknem, kao ni na sledeci naravno, jos dva dodatna su sledila. Poskocila je i osinula me svom snagom. Zaurlao sam, ali i odmah rekao: Hvala, gospodarice!
Ponovilo se to jos dva puta, urlajuci zahvaljivao sam kroz suze… Moje telo se potpuno nekontrolisano grcilo i pokusavalo da otrgne, misici su se grcili, guza i sisice, tj. grudi pomahnitalo poskakivale i bivale zatezane bolno mozda zeleci da izazovu samilost, zaboravljajuci da je to bio poslednji.