Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
U tisini u nepomicnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neocekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas...I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta u zid...Tak-tak-tak! Ne dizuci oci sa posla, samo se nasmesih kao covek koji zna dobro sve oko sebe i zivi mirno u sreci koja je iznad iznenadjenja...Bez reci i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je sala uspela, da moze uci, da je cekam sa radoscu...Tako ona dolazi uvek, sa salom, sa muzikom i mirisom...muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg...Ponekad cujem nejasan razgovor, kao da pita nekog pred kapijom za moj stan...Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, necujna, i opet ne okrecem glave niti dizem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da ce sada uci...Samo neopisivo i neizrecivo uzivam u tom delicu sekunde...

Naravno da posle nikad ne udje niti je ugledaju moje oci, koje je nikad nisu videle...Ali ja sam vec navikao da je ne ocekujem i da sav tonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja...A to sto se ne pojavljuje, sto ne postoji, to sam prezalio i preboleo kao bolest koja boluje samo jednom u zivotu...

Opazajuci i pamteci danima i godinama njeno javljenje u najrazlicitijim oblicima, uvek cudno i neocekivano, uspeo sam da nadjem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red...Pre svega, prividjenje je u vezi sa suncem i njegovim putem...Ja to zovem prividjanjem zbog vas kojima ovo pisem, za mene licno bilo bi smesno da svoju najvecu stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znaci nista...Da, ona se javlja gotovo u vremenu od kraja aprila pa do pocetkom novembra...Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu...I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja...U maju retka i neredovita...U julu,avgustu, gotovo svakodnevna...A u oktobru, kad je popodnevno sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lisca...Osecam je u sobi po jedva cujnom sustanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa...Ali najcesce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke...A ja satima zivim u svesti o njenom prisustvu, sto je mnogo vise od svega sto mogu da daju oci i usi i sva sirota cula...

Ali kad pocne da se skracuje sunceva staza i lisce da biva redje, a na jasnoj kori drveta ukaze se munjevita veverica koja vec menja dlaku, prividjanje pocinje da se gubi i bledi...Sve su redji oni sitni sumovi koje sam navikao da cujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu sale za koje znaju samo bezbriznost mladosti i veciti svet snova...Nevidljiva zena pocinje da se utkiva u moju senku...Nestaje i umire kao sto nestaju aveti, bez znaka i oprostaja...

Nikad nije postojala...
Sad je nema...