Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Kažu da se čovek rađa čist. Čiste duše, čistog srca. I da se onda tokom života formira njegova ličnost. Međutim. Nakon svojih 38 godina života, i retrospektive svega što se dešavalo samnom, stek'o sam utisak da ta konstatacija nije tačna. Ni saamo novorođenče nije bezgrešno i čisto. Svima su nam, već u napred, podeljene "karte" za različite smerove. Već u napred nam je određeno gde ćemo ići, kuda i kako proći do zapisanog cilja. A to je nepravda. Koliko god da se trudimo da pobegnemo od sudbine, nikako nam ne uspeva. I kao davljenik se koprcamo da se isčupamo iz vrtloga sudbine koju želimo da promenimo. Ali smo već predodređeni da se udavimo u sopstvenom bolu i patnji koje ni sa čim nismo zaslužili. Dok pa, neki se mirno voze "čamcem sreće" gazeći po nama, nabeđenim grešnicima, a svoju savest su ispunili svojim gresima koje niko ne vidi. A najmanje onaj ko to treba. Ne postoji, nažalost, mesto gde bi ste ostavili svoj bolan i težak život za neki drugačiji, lepši i mirniji. Jedino šta preostaje je da ovaj koji sada imamo učinimo što lakšim i lepšim. Da se sa dna tuge, patnje i bola, podignemo u oblake radosti i ljubavi. Želje su ipak jedno, a stvarnost je drugo. Posekli su nam krila i sada samo možemo da maštamo o ljubavi. Nema poletanja jer su svi letovi trajno otkazani. Kao mali, bio sam obeležen u društvu jer mi je otac bio siromah. Garderobom i lošim materjalnim stanjem sam bio otpisan za društvo. Niko me nije gledao jer... Niko ne gleda unutrašnjost zgrade ako je sama zgrada ružna za oko od spolja. Niko me nije primećivao, nisam ni mogao da dođem do izražaja jer je sama moja pojava pravila odbojnost kod drugih. Shvativši to, nisam se više ni trudio da se nekome dokazujem. Samovao sam i pronalazio utehu u samom sebi. Isto stanje je bilo i tokom srednje škole. Prijatelja na jednoj ruci, i sa njima se sve svodilo na kratke povremene susrete jer nisam mogao da odgovorim na sve čime sam bio izložen družeći se sa njima, onda opet stara dobra samoća. Živ, ali samo na popisu stanovništva. Za sve drugo mrtav. E rođaci, došlo je vreme da se ratuje. Tu smo svi isti. Jedino metak nije pitao za veru, materjalno stanje i iskrenost duše. Smrt je uzimala svakog ko joj se našao na putu. Sada posle svega, kada sam ostao živ. Počinjem da sumnjam da je čak i smrt pobegla od mene. Pukim slučajem sam isčupan iz reda za streljanje i poslat na razmenu. Ali da ne trošim slova na te strašne dane. Idem dalje. Prevarili ste se ako ste mislili da ću dalje pisati o nečem veselijem. Dalja priča je manje tužnija od one sa koje sam prešao, zapravo odustao od njenog pisanja. Traume koje sam doneo iz rata su me proganjale i ostavljale samo još dublje tragove oštećenja moje ličnosti. Pravio sam se da je samnom sve u redu jer se ni do tada nisam imao kome žaliti ako mi je šta smetalo. Kradom odlazio kod lekara jer sam osećao da mi je psiha bombardovana i da sam počeo da odlepljujem. Samo jaka volja za zdravim životom me je terala na to da se lečim. Krio sam lekove koje sam dobijao i pio ih a da to niko nije znao osim mog doktora. Kako sam dosta toga propustio u životu. Rat i njegove traume su samo još doprinele tome da se udaljim od okoline u kojoj sam živeo. Počeo sam da propuštam i najvažniju stavku u svom životu. Devojke. Nesvesno se to dešavalo, jer sam do tada bio odsečen od sveta. Nisam u sebi mogao da razvijam slobodu prilaska devojci. Rađao se strah od nepoznatog jer mi je sama ta tematika žena bila nepoznata. U meni se rađala želja za ljubavlju ali i strah od prvog koraka. Počelo je to sa mojih 19 godina. Dugo još nakon toga sam samovao i borio sa sa strahom od žene. Sve dok u moj život nije došla žena koja mi je promenila život i pokazala njegove čari. Jeste rođaci... ŽENA! Ja sam bio momak sa dvadeset pet godina, i uz sve to nevin. Razmišljate o sramoti!? Nije to sramota, rekao sam da je sudbina kurva. Na ovakav ili onakav način, ali to je bila smisao koju sam govorio o sudbini. Jedne večeri sam otišao sa prijateljem do njegove prijateljice koja je bila razvedena a kojoj se on nalazio pri ruci kad joj je to trebalo. Znate ono, čista muška sirova snaga. Nije ona bila tip žene "skočice". Već prava žena, domaćica. Loše ste pomislili ako ste pomislili na ono što bi i svaki balkanac pomislio pri takvoj situaciji. Bili smo kod nje jer su se nešto dogovarali oko nekih fizikalija koje je on trebao da odradi za par dana kod nje. I prođoše tih par dana, ja sam i zaboravio da sam u opšte i bio kod nje, kada me je moj prijatelj pozvao i zamolio da za taj posao, o kom se on dogovarao sa njom, odem ja jer je on sprečen zbog treće smene, pa ne može narednog dana da ide i kod nje. Kako bilo... Da ne dužim više jer i bez ovoga ima dosta da se piše. Odradio sam taj posao kod te žene. I ne samo taj, već i sve naredne koje je imala. Kroz priču i upoznavanje sa njom dok sam radio kod nje, mogla je da sazna skoro sve pojedinosti o meni. Ta žena je bila 10-ak godina starija od mene. Izgledala je lepo i očuvano. Dok sam radio kod nje, nije bilo momenata a da je nisam posmatrao kada prođe pored mene. Zapažao svaku njenu oblinu i budio u sebi želju da je imam. Ali se sve to završavalo samo na željama. Ali... ! Mislio sam da sam to samo ja pratio. Pratila je to, rođaci moji, i ona sama. Narednih nedelju dana smo uveče za večerom pričali o tome, imam li devojku, jesam li spavao sa kojom, planiram li da se ženim i tako. Sve škakljiva pitanja od kojih sam bežao a koja su me uporno jurila. Postideo sam se kada me je konačno pitala "Pa nije valjda da ti još nisi bio sa ženom?". Nebitno je sve to, postideo sam se i to je to. Moje ćutanje joj je govorilo sve. Tako da me je jednog dana srela i rekla mi da dođem pred veče da joj pomognem oko neke vitrine. Krečila je pa sad treba da vrati vitrinu nazad. I da vam ne pričam dalje šta se sve događalo te večeri. Ta žena je od tog dana promenila moj život za 360 stepeni. "Led" je probijen. Svi moji vršnjaci su to već odavno uradili. Ja sa dosta godina zakašnjenja. Konačno se dogodila i neka lepa stvar u mom životu. Ali sam i dalje kroz život išao "trnjem". Dalje sam u svakoj devojci gledao iskrenost i poštenje kojeg nikada nije bilo. Bio sam varan, mazan i šta sve drugo. Ali pravu devojku nisam našao. Svaka moja veza se brže završavala nego što je i počinjala. I sve su ostavljale mene. Moj život je počela da obeležava skoro 30-a godina. Većina mojih vršnjaka su imali i decu, ja još ni ženu. Uvek sam u svemu kasnio za drugima. Loše detinjstvo je opasna tragedija rođaci. Sa 30 upoznam ženu koja je starija od mene 4 godine i ima dva deteta pored sebe. U njenoj životnoj priči sam pronašao sebe. Bili smo istih sudbina, možda je čak ona bila i u goroj od moje. Upoznavali smo se par meseci i kod nje mi se nije dopadalo jedino to što je utehu za svoju patnju nalazila u čaši. Međutim, nadao sam se da ću ja svojim prisustvom u njenom životu uspeti da joj čašu zamenim sobom. Nije bilo zvaničnog venčanja, ni u opštini a ni u crkvi. Jednostavno smo se dogovorili jednog dana da počnemo život zajedno i tako je bilo. 2003-e smo počeli da gradimo zajednicu. Živela je na suprotnom karaju zemlje od mene. Ali nije bilo problema da život samnom započne u mojoj kući. Naredne 2 godine smo prolazili kroz sve. Znate, samo u matematici dva minusa mogu da daju jedno plus. U životu toga nema. Dva minusa su uvek minus na kraju. Za te dve godine, ona nije uzimala čašu što je mene jako obradovalo. Ali smo imali drugih problema. Kriza, besparica i.... I, nismo mogli da začnemo dete. Ona je već imala dva i ona je bila proverena. Mene je bilo strah da odem na test. Strah sam imao od toga, šta ako ja ne mogu da imam decu? Ubio bih se da sam to saznao. Šta će meni život ako ne mogu da se radujem sreći u njemu. Bili smo u krizi da se i rastanemo zbog toga. Proliveno je more suza a onda! 2004-e godine doživimo još jedan udarac. Posle nebrojeno pokušaja da ostane trudna, mislili smo da od toga nema ništa sve do dana kada je počela da dobija odlive. Otišla je u bolnicu, saznali smo da je bila trudna dva meseca i morala je da očisti. Tugovali smo, ali smo se i radovali jer je ostala živa. Odmah naredne godine opet ostane trudna i na samom kraju 2005-e nam donese sina. Druga stavka u mom životu koja se zove lepa. Onda... I dalje je bila kriza u zemlji, besposlica, nemaština. Žena mi predloži da se preselimo kod nje u njeno mesto jer je govorila da je tamo puno lakše za posao. Malo se lakše živi. Pristao sam jer mi je bilo bitno da detetu omogućim život. E !!! Odavde rođaci, počinje tragedija mog života. Odmah nakon 6 meseci od preseljenja, primetio sam da se čaša nije zaboravila. Počelo je polako i hvatalo veliko ubrzanje. Imalo bi dosta da se piše o ovome, ali ne želim. Pet godina sam našem detetu bio i otac i majka. Ljubavi nije bilo, postojala je samo čaša. Molio sam je i molio da prestane sa tim radi nas, deteta. Obećavala je da hoće, ali sve se samo na tome i završavalo. Posećivao sam socijalne radnike i ništa. Onda, kada je moj sin dovoljno prasao da može da razume i da iskaže svoja osećanja ili nezadovoljstvo. 2010-e sam napustio svoju ženu i poveo dete sa sobom. I dan danas, nakon godinu dana od rastajanja imam muku sa njom oko tog deteta. Dete je kod mene i kod nje. Ali ona ne želi lepim putem da mi ga da. Žalosno je to. Posebna je to priča, priča za sebe. I o tome bi se moglo još dosta, ali ne ovog puta. Suština ovoga što sam napisao je, jer veujem da na ovakvim sajtovima ja nisam jedini sa ovakvom pričom. Možda sam od retkih, ako ne i jedini, koji se usudi da tu priču javno i napiše. A opet, i pored velikog broja članova na sajtu, nikoga da te razume, da ti ponudi sebe za priču, nikog kome bi se ispovedio, ili ga pitao za savet. Sve sami licemeri, lažni profili i neozbiljna lica. Polazim od sebe. Ako sam se već prijavio na "upoznavanje.net" ili bilo koji drugi sličan sajt, onda sam se prijavio da bih se upoznao sa nekim, našao negde na kafi ili nekom piću. Popričao o puno toga. Razmenio iskustva. Pa na kraju i našao sebi srodnu dušu sa kojom bih podelio život. Međutim! Sve samo slike, bez reči i glasa. Bez obaveze da odgovore nekome ko ih kontaktira. Lica sa velikom željom da što lakše i brže dođu do para sa lažnim identitetima i autobiografijama. "Nežna, osećajna, komunikativna, neiskvarena, željna ljubavi i pažnje, traži muškarca za ozbiljnu vezu ili brak". A nakon kontakta sa takvom osobom, slede reči: "Zauzeta sam", "Otkud ti ovde?", ili jednostavno ne napiše ništa, a po nekad dođu i reči "skini mi se i da se teraš u p***u m******u.". Eto čemu služe ovakvi sajtovi. A osobe koje bi zaista neko društvo, vezu i koje su istinski same. Nemaju mesta niti šta imaju da traže po takvim sajtovima. Dešavalo mi se i to da me pitaju: "U kojoj zemlji radiš i koja kola voziš?". Ima ovde i onih koje su domaćice i koje vrede nešto, ali njih je verovatno prijavila neka druga osoba jer same to ne znaju i ne znaju da koriste računar. Godinu dana ne izlazim nikuda jer za to nemam sredstava. Imam malo dete. Ovo mi je sve. I park i kafić i radno mesto... Sve. Iskren sam i govorim ono što mi je na srcu. Usamljen sam i teško mi je više da prostor u kome živim delim sam sa sobom. Nemam šta da ponudim osim samog sebe, svoje ljubavi i prostora u kome živim. Nisam bogat, jer da jesam, nebih bio ovde gde sam. Ne interesuju me avanture, već tražim ženu za život u dvoje. Ovaj blog mi je jedini način da doprem do osoba koje nešto vrede. Ne postoji više drugih načina a koje nisam probao. Samoća je teška a život sa njom još teži. Nisam ovo pisao da bih izazvao nečije žaljenje prema meni, već sam pisao da bih privuko pažnju onima koji su kao i ja pa da nađemo vremena i zajednički jezik da najlakše prebrodimo ovu tešku i surovu sadašnjost.