Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
Na proročištu u Delfima davno je bila uklesana jedna od najmudrijih maksima čovečanstva: "Spoznaj samoga sebe." Ovaj "jednostavni" zahtev proročišta inspirisao je intelektualni život jednog Sokrata, a nakon njega i nebrojenih drugih mudrih i uzvišenih ličnosti. Meni lično, zanimljivo je suštinsko pitanje šta svi mi ovde (konkretno na ovom i sličnim sajtovima) zapravo tražimo?

Proveo sam ovde par dana od kako sam se registrovao, posmatrao razne profile, mnoge probao i da kontaktiram - pre svega da bih opitno mogao da se uverim u motive ljudi da budu ovde. Pre svega, interesovalo me je da li je stepen društvene otuđenosti postao toliki da je za značajan broj ljudi ovo postalo legitimno sredstvo za komunikaciju (u državama poput SAD, Japana i EU to je, lično sam se uverio, već uveliko tako).

Možda je prerano da o tome prosuđujem pošto ovde nisam proveo previše vremena, ali ipak imam određene utiske koje ću da napišem ovde, pre svega kao sopstvenu belešku koju ipak može da pogleda i prokomentariše svako ko bi to poželeo.

Moj intimni utisak je da je ovo svojevrsna pustinja... Zato, mislim da me je instinkt dobro uputio da za svoj profil izaberem ime drevnog pustinjskog demona koji je proganjao maštu semitskih plemena pre nekoliko milenijuma. Da, ovo je pustinja po kojoj lutaju različite duše, pokrenute različitim motivima. Što se tiče putnica, za sada sam najviše primetio one koje ovde "ubijaju vreme" (mada je, po mom skromnom mišljenju, život samo jedan i suviše kratak da bismo ga traćili u dosadi i dokolici); mislim da je značajan broj i onih koje na ovakav način hrane svoju maštu i kroz "internet personu" iskazuju sve ono što se nikako ne bi odvažile da učine "u stvarnosti"; konačno, tu su i muškarci koji se predstavljaju kao žene iz raznih motiva: mnogima je to zabavno, neki se tako iskreno osećaju (transgender i CD populacija), a neki verovatno potajno maštaju o toj promeni...

Što se, pak, tiče putnika, neki su naprosto fascinantni kada se pogledaju njihove slike i komentari. Tu se istovremeno nazire zastrašujuća čežnja za bliskošću i podjednako zastrašujuća praznina, koju nikakva bliskost (a pogotovo ne fizički kontakt) neće moći da popuni. Površinski, to deluje kao da traže prostitutku koju ne bi morali da plate, sex-lutku koja govori samo ono što žele da čuju - pravi termin bi bio da traže Stepfordsku ženu (u pitanju je višestruko ekranizovani SF klasik, koga interesuje neka pretraži internet).

Pitajući se da li se ovde uopšte i dogodi neko pravo poznanstvo ili realan susret, malo sam pregledao i forum, gde sam dodatno potvrdio inicijalni utisak: ovde je zapravo teže nekoga realno upoznati nego u tzv. "realnom životu." Toliko smo optrećeni strahovima, frustracijama, inhibicijama koje se izlivaju iz svake pore, da to predstavlja uspešnu prepreku gotovo svakoj mogućnosti realnog upoznavanja. Sve je stvar "procene," (nematerijalne) trgovine ili pogodbe, a verovatno je za mnoge "dovoljna satisfakcija" da ih neko uopšte i kontaktira (po mom shvatanju to je zabrinjavajući minimalizam). Možda bi mnogi ovde uspeli i više kada ih u tome ne bi sputavali strahovi, frustracije i nesigurnost...

Međutim, u svemu ovome vidim i jednu drugu dimenziju. Kao što sam i počeo ovu zabelešku, ukoliko je samospoznaja osnovni zahtev života, oni koji to žele i umeju, ovde mogu da imaju priliku za jedan neočekivani dobitak: mogućnost da kroz druge upoznaju sami sebe.

Mislim da je istina da većina ljudi beži od sebe tako što se trudi da više misli o drugima (naročito o njihovim manama), nesvesni surove činjenice da je razmisljanje o "drugome" zapravo obraćanje samome sebi, kao i da su mane koje uočavamo kod drugih zapravo naš po sujetu "bezbolan" način da nešto neprijatno saopštimo samima sebi. Ujedno, mislim da je to i osnovni razlog straha i bega od samoće. Kada smo sami, onda je ogledalo naše duše (poput portreta Dorijana Greja), neumoljivo postavljeno ispred nas. Radije nego da se suočimo sa tom ahrimanskom senkom egzistencijalnog ida, mi bežimo u virtuelne pustinje i postajemo nomadi virtuelnih urvina, nesvesni koliko toga žrtvujemo sopstvenim strahovima i inhibicijama.

Sve ovo pišem u prvom licu jednine/množine, zato što nemam nikakav problem da i samoga sebe uključim u ovu analizu. Da, bez obzira na relativno zadovoljavajući stepen samospoznaje ipak sam i sam u dređenim trenucima privučen ovom svetu koji postoji "s onu stranu realnog." Ove virtuelne "ispovedaonice" su počele da zamenjuju crkve, a administratori i moderatori sveštenike - samo će vreme pokazati koliku cenu će čovečanstvo morati da plati za ovakvu promenu komunikacionih modela.

Sve u svemu, zaključio bih da velika većina želja i stavova koje "internet persone" na ovakav način iznose u Srbiji (kao što rekoh u drugim zemljama je to značajno drugačije), uglavnom nije iskrena i realna - a čak i tamo gde postoji iskrena želja za nekim novim poznanstvom, koje bi razbilo monotoniju svakodnevnice, ona biva sputana stidom i strahovima i najčešće ostaje zaključana u carstvu mašte. Iskreno i od srca se nadam da ipak ima i onih koji će pronaći snage da prevaziđu ove psiho-socijalne barijere i da zaista dopuste sebi susret za kojim (barem podsvesno) svako od nas žudi, bez obzira na to koliko nam je "stvarni život" ispunjen.

Asmodeus