Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Bio je zadovoljan njenim uspesima ali ne i srecan jer i Milica moze ostati neudata i ni jednog potomka ne bude iza njegove dece. Sa Milicom se gasi njegova kuca. Ostace pusta i prokleta. Kao opomena svima da nije bila nekada dovoljna zrtva Antina vec se to proklestvo proteze kroz svako koleno i prenosi dok se njihova loza potpuno ne zatre. Svako Milicino pismo je donosilo radost u kucu u kojoj su kao dva groba ostali da cekaju svoj kraj vec ostareli otac Sava i prerano ostarela cerka Zora.
Milica je posecivala svoje selo kad god je mogla i vracala se sa suzama u ocima gledajuci njih dvoje koje je volela iznad svega ali ona njima nije mogla da pomogne. Oni su bili srecni sa svakim njenim dolaskom radovali ali su je uvek govorili Milice za nas se ti ne brini, imamo svega, nista nam ne treba a ti idi nemoj da gledas na nas jer svako ima svoj posao i treba da brine svoju brigu. MIlica se ljutila na njih sto se iscrpluju na zemlji, drze stoku kad vec novaca im ne nedostaje. Otac Sava nije hteo da cuje da sedi besposlen i da gleda kako mu polja zarastaju u korov i trnjak. U dvoristu je uvek imao posla, spremao je drva za zimu, nesto tesao ili zagradjivao dvoriste. Sava je svoj zivot vezao za zemlju, svu energiju i snagu je trosio ali se ta snaga i obnavljala sproleca na vazduhu kad sve olista i ozeleni Savi je onako bolnom cvetala dusa dok je prve vatre ne sprze koje su sve cesce i vise ni kise ne padaju da napoje zednu zemlju kao pre vec padnu nekako crne i kisele pa se njegove vocke suse i lisce im opada da ga dusa boli kad uzme sekiru da stare jabuke i tresnje u korenu posece.
Poslednji put kada je bila u selu, otac je sedeo sa njom i slusao o tom dalekom svetu o zemlji u kojoj je milica se zadrzala na skolama. Sestra Zora je slusala ne prekidajuci njihov razgovor dok Sava nije Milici rekao da ona je u zivotu puno postigla, zna jezike svetske, bogata je. Milice mi Hadziantici nismo nikada bili sirotinja. Kao da nas novac ne zaobilazi ali nas prati neki greh i nesreca. Neka tvoje srce ne ostane pusto, kao sto je tvoja majka vas dve i moja dva sina na svet donela i svoj zivot izgubila i ti znaj da nema vece srece u zivotu nego kad se cuje plac tek rodjenog deteta. To je na tebi mene nemoj da slusas jer ja ni sebe nisam sve kako treba u zivotu naucio. Ako bude srece i sunce ce ponovo ovu kucu Hadziantica ponovo ogrejati i vratice se deciji smeh u ove sobe. I nista vise. Milica je slusala oca i njene ozbiljne oci su prelazile preko novih bora koje su se pojavile na ocevom celu i licu. Oce. Dace bog i zavrsicu svoju doktorsku svoju tezu pa ce se i moj zivot izmeniti. Do dna duse je dirnula prica oca Save i zarekla se da u zivotu ce svoju karijeru graditi uporedo sa teznjom da ne ostane sama i bez porodice. bio bi to pozraz svih njih, i nje same. Vec je osecala da se njeno telo promenilo, bavila se sportom koji je Milici odrzavao vitalnost i Milica je procvetala da je glas o njenoj lepoti putovao i sirio se. Novinari su cesto trazili od nje da da svoj intervju. privlacila je paznju medija, iz slojeva u koje se tesko prima novo lice Milica je usla kroz sirom otvorena vrata. Bila je svesna da tome moze da zahvali i teta Bos koja je prpadala tom sloju i koja se kretal u tim krugovima. Udvaraci su pokusavali da se priblize toj lepotici crne kose i zelenih ociju. Besprekorno doterana u odeci koja je odavala istancan ukus je stekla obozavaoce u svetu pozorista. Sportisti su se utrkivali da osvoje to nedostizno srce. Nailazili su na ljubaznost, prijatelstvo, lepu rec. Napisane su mnoge pesme koje su opevale Milicu. Pesnici su se zaklinjali da ce njihova ljubav vecno trajati. Sa teta Bosom je bila u zizi zbivanja, kultura je postala deo njenih duhovnih potreba, izlozbe i knizevne veceri, sportska takmicenja festivali, modne piste gde je vise paznje privlacila ona nego modeli koji su izlazili i setali ispred probrane publike. Odlazak u Englesku je sklonio Milicu iz jedne sredine koja je izgubila interes za njom. Njena putovanja po svetu, njeno ozbiljno posvecivanje nauci su je odveli iz javnog zivota, prestala je da bude ciljna meta, novinaram, fotografa. Samo su retke fotografije dopirale u zemlju u nekim specijalizovani casopisima gde je Milica sve vise sticala slavu i ime.
Vratila se pesice u Motel. Posmatrala je manastir iz motela. Videla je zidove od mermera i belu kupolu. Pitala se da li je u njoj Jevta. Pokusavala je da sagleda svoje interesovanje za Jevtom. Sta je to privlaci njemu. Kakva je to nevidljiva nit povezala nju sa tim slikarom crne kovrdzave brade i duge kose vezane u rep. Osecala je zelju da ga vidi, da bude u njegovoj blizini ali se plasila svojih osecanja koje se bude i koja su pretila da je zavedu na stramputicu. Citala je da svoje misli prevari i izgubi se ispred njenih ociju njegov lik. Povremeno joj se glava sam okretal prema prozoru gde je kao magnet vuklo da svojim dvogledom posmatra dvoriste ali se nasmejala svojoj decijoj ideji. Obavila je razgovore sa ljudima od kojih je dobijala vazne podatke i koji su ucestvovali u njenom istrazivanju. Videla je da ce njene teze koje zastupa osvetliti neke znacajne istorijske dogadjaje koje je potkrepila sa dovoljno cinjenica da je pokusaj nekih istoricara da izokrenu njen stavove nije naso na podrsku u naucnickim krugovima. Neka ih nek se kuvaju. Smejala se i osecala zadovljstvo da njen rad nije sasvim usao u mrtvu trku koja nikako da se zavrsi. Vec zamorena je jedva docekala da se prepusti snu. Poslednji lik koji joj se ukazao dok je iz budnog stanja presla u san je bio Jevta. Koa da se na njegovom licu ukazao onaj njegov osmeh i ona se u snu smesila pa je i njeno lice sijalo kao lice andjela koji je zaspao. Jevta je sedeo i pokrivao bojom deo koji je pokrio svezim malterom, mekom cetkicom je kao perom nanosio boju prahu koju je rastvarao krecnom vodom. Nije voleo da radi na suvom zidu. jer je njegova tehnika slikanja se razvila u stilu koji nadilazi neke tehnike koje su vec vidjene u novom zivopisu. Njegovo postovanje kanona i predstava koje je samo svojom velikom vestinom pretvarao u originalne i neponovljive scene. Znao je da satima sedi i strplivo islikava pazljivo izvlaceci tanke linije dok se sa zida nebi uzkazao liko koji kao da je neka ruka u koju je bog talenat stavio da stvara. Ushicenost i proklestvo. Dar koji se postuje i razvija. Znao je Jevta da je njegov dar od Boga. Da se ni u jednoj sceni nebi njegova dusa iskazala u punom sjaju. Molitva koju je cuo u sebi i koja se ponavlajla kao sto kuca njegovo srce je bio jedini ritam i pokret njegove ruke. Trag koji je ostavljala cetka i bozanska svetlost koja je osvajala njegove freske se prenosila i na njega. Njegova glava i njegove ruke su svetlele a da Jevta u svom zanosu to nije ni primecivao. Kada zavrsi ovu crkvu doci ce sledeca, i tako u nedogled. Kao da je zeleo da se njegovo oko i ruka odmori. Napajao se sa izvora i njegova dusa se uzdizala sa njegovim likovima alise opet nakon napornog rada u njega useljavala neka praznina. Kao da je svaka scena iz njega isisala svu energiju. kada je silazio sa skele. Cutao je, dok je u njemu trajao taj duboki zanos. Sedeo je sam na onoj klupi koja gleda prema istoku i posmatrao vrhove pod snegom, posmatrao je ptice kako lete, insekte u travi. I zivot se polako vracao u njega. I osmeh je opet se javio u njegovim ocima dok je posmatrao leptira na svojoj ruci. Nije zeleo da se pomakne da pomakne ruku, koja je tolike freske naslikala a taj mali deo bozanske tajne i svekolikog zivota izkazan u lepoti. Divio se skladu boja i linijama koje su oblikovale njegova krila. Znao je da je jadan njegov pokusaj da se takmici sa bozanskim stvaranjem. I zahvaljivao je bogu jer mu se otkrivala tajna koju samo cista dusa moze primiti i poneti.Kao slikar uvek je u svemu video lepotu, i trag bozanskog. Video je njegovu milost i ljubav. Od malena je crtao likove i figure. Bitke i zmajeve. Andjele sa rasirenim krilima. Vremenom se njegovo oko izostrilo. Odbacivalo suvisno. Jednostavnost i osecaj mere je postao deo njegovog pokreta kojim je ruka kao najfiniji istrument prenosila na karton ugljenom ili sepijom ono sto je u svojoj dusi ispunjenoj zivim slikama video. Prikazivao je muskarce i zene, u biblijskim motivima, starce i decu. Prost svet i bogatase. Sve ono sto je citao iz biblije je u njemu pobudjivalo veru i gasilo njegovu tastinu. Jedino blago koje je sa sobom nosio su bile cetkice koje je cuvao pazljivo oprane i uvijene da se dlaka ne rasipa i vrhovi ostanu skupljeni. Jevtin otac je rano umro, rastao je pored majke koja se posvetila Jevti i osecala bezgranicnu ljubav prema tom sinu koji je uvek imao zamisljen pogled, kao da budan sanjari, zagledan u neki san koji ona nikada nije mogla dokuciti vec samo naslutiti. Njegovo zanimanje za umetnost i izbor da postane slikar je prihvatila kao nesto sto se podrazumeva i dala mu je blagoslov i rekla mu da sve sto u zivotu radi nek cini tako samo da svoju dusu ne ogresi. da cini dobro, da pomogne onome kome moze pomoci i ima priliku. Cini dobro i ne boj se sine moj. nemoj da gledas na novac, ne sanjaj bogastvo, niko nije novcem srecu stekao. Secao se svoje pokojne majke koju je nosio u svojim grudima u dusi kao najsvetliji lik. Kada je umirala i dok je drzao njenu bledu ruku smesila mu se iz sveta u koji je vec bila presla i samo se jos njena dusa jednom niti drzala za ovaj svet. To je bio njen sin Jevta. Rekla mu je da ako bog bude to hteo od njega ode u manastir i ne protivi se bozijem pozivu jer nase je telo slabo i nas um ne ume da razlikuje gde je prava svetlost a odakle pocinje tama. Jevta je ljubio tu ruku i suze su mu kapale dok se oprastala sa njim i odlazila tamo gde ce ga cekati da dodje kad dodje njegovo vreme i svrsi se njegovo poslusanje koje mu je bog odredio. Majku je ispratio i stajao je pored grobnice u kojoj ce pocivati njegov otac i njegova majka. Jevta je ostao sam. Rodjaka nije imao blizih osim nekih dalekih rodjaka i kuca koja je ostala u selu gde su mu ziveli deda i baba. Otisao je iz radoznalosti nekoliko puta u tu kucu i prespavao u pustoj kuci. na zidovima su stajale slike njegovih predaka i njegovih roditelja sa vencanja. Video je i svoju sliku kada je imao pet godina slikanu na Kalemegdanu kao drzi majku za ruku a u pozadini se vidi figura Mestrovicevog pobednika kako u jednoj ruci drzi mac a u drugoj goluba. Vise se nije vracao u tu kucu, kljuc je stajao na istom mestu gde ga je majka uvek ostavljala i cekace ga sve dok se opet jednoga dana vrati odakle je majka otisla. Nesto ga je vuklo i za praznike je uvek palio svece za svoje pretke i zalio sto nije blize da ode na groblje gde su sahranjeni njegovi roditelji i preci. Majcina zelje je bila da pociva pored oca na porodicnom groblju i on je to ispostovao. Posle napornog posla, jer njegovo telo je trpelo ukocenost, osecao je bol u slabinama i vrat ga je nekad boleo kao i glava jer je naprezao oci i misice vrata posmatrajuci nebo kupole. Medjutim on je izbegavao da se prepusta dejstvu lekova, da bolove uklanja tabletama. Verovao je da opustanje i molitva su naj jaci lek, koji je znao da deluje na njega. Voleo je drustvo ali je bio i usamljenik koji se posvedivao potpuno svom poslu. Lepu je prihavtio kao prijateljicu sa kojom je povremeno pricao o onom sto rade u ovom manastiru i nisu prelazili okvire koji bi davali naznake da nesto vise ima izmedju njih. Smatrao je Jevta da je ovo poslednje mesto gde treba da se nesto desava i remeti one planove koje su zacrtali kada su polazili u manastir. Primetio je Lepine poglede i vatru koja je tinjala neprestano u njoj. Nju je video kao svoje iskusenje koje ga odvraca od njegovog dnevnog posla. razgovarali su u tisini. Ni glasan smeh ni podignut ton nije remetio mir koji je postojao na ovom svetom mestu. Sa monasima su imali uvek pazljiv i odmeren odnos, ponasali su se kako dolikuje jer su oni tu samo gosti, koji ce tu boraviti i otici a njihovi tragovi ce ostati iza njih. Znali su dobro da monasi svako prisustvo djavola uoce i iza njega svojom snagom i molitvom to mesto ociste. U stanju su da na kolenima od kapije do crkve svaki kamen operu i molitvom proprate ako je necija noga taj put ka Bogu isprljala. Za njih je manastir mesto gde njihov svet pocinje a kapija je mesto gde se zemaljski svet zavrsava. Onaj koji se prihvati zaveta i postane bozji sluga se nebrine za svoje imanje, za svoje novce, jer ima samo ono sto je na njemu i u dusi koja ima vece bogastvo a to je ljubav koju osecaju u svemu sto dotaknu. Pa se podizu i stupaju u predvorje neba i andjele cuju, raduju se svakom danu, raduju se suncu, i pate sa nama koji smo puni sebe i smatramo da su oni sve pogubili sa svojim prelaskom u svet gde se sve na jednake delove deli i gde su svi oni u bogu jednaki.
Jevta je razmišljao o pojavi Milice u crkvi i njen dolazak je za njega bio veliko iznenadjenje. Milica je za njega bila vise nego privlacna, sarmantna a ocito i bogata dama koja u njemu izaziva nemir koji ni jedna zena u njegovom zivotu nije izazvala. Njena magicna privlacnost, njen neskriveni sarm, njene oci koje su zracile toplinom i unutasnjom radošcu. Tako se razlikovalo njeno suzdržano ponašanje od Lepine nametljivosti. Njena blagost i istancanost unutrasnjih osecanja. Jevta je sa likova sacitavao i na likovima prikazivao unutrašnja zbivanja. Za njega nije bila tajni sta se krije iza gestova i pokreta, sta govore oci a šta usne. Svaki nesklad u pojavi je se pokazivao na likovima, svaka izvestacenost i nepravilnost. U svojoj keliji je kao i u celom manastiru se odrazavao mir, i svaka promena koje je pretila da ga narusi je brzo bila uocena kao na liku i ocima coveka. Manastir je nalikovao na zivi organizam koji ima glas, oci, ruke i noge, i siguran hod, ustaljen, lagani hod u vecnosti. Jevta se posle smrti roditelja sasvim posvetio zivopisu, napustio je grad i preselio se u manastir gde je mesecima provodio u slikanju ili u pripremama da se urade sve scene koje su narucene od crkve. Slava koja ga je pratila je pocela da mu smeta i svaki povratak u svoju pustu kucu u Beogradu je bio za njega gotovo bolno suocavanje sa stvarnoscu koje se polako odricao. Kao da mu je u dusi vise godio ovaj mir koji je vladao unutar ovih zidina. Znao je da ovde ne opstaje ljudska pakost, da je nepoznata svaka mrznja. Svaki monah koji bi u sebe pustio da se u njegovu dusu usele osecanja koja ga vode daleko od spasenja bi sami sebe poveli u proces unistenja. Sladak je hleb u gospodu. A gorak je i crn dok je od djavola. Svaki komad koji je podelio sa monasima i svaku kap vina koju je popio su bili deo one svete tajne koju je cesto prikazivao u poslednjoj veceri. U dusi je cuo reci gospoda, da podele hleb i popiju sa njim vino jer ce to ciniti kad se njegovo telo voznese i kada voskresne. Jevtina vera i njegova potpuna posvecenost je doprinela njegovoj neporocnosti. Odsustvo zelje da se preda bestijalnim porivima koji se bude u bahatosti duha je dalo njegovom liku neku cistocu. Njegove ruke koje su stvarale lepotu u gospodu, su se jednako molile i njegov glas koji je imala i njegova majka koja je godinama pevala u crkvenom horu. Kao dete slusao je njen glas u crkvi i njegove usne su ponavljale one iste reci koje ce mnogo kasnije i on ponavljati sa monasima u crkvi. Lepota njegovog glasa je se sirila po unutrasnjosti crkve izlayila kroz varata i prozore i podizala se nebu gde se cula vecna muzika i glasovi u horu koji su sacinjavali andjeli. Kao da su se ti glasovi mesali i molitva koju je Jevta osecao celim svojim bicem. Uvek su ga pitali zar je potrebna duboka vera slikaru da bi slikao freske i ikone. A on je odgovarao da se ne moze ni zapoceti posao a da se ne zazove ime gospoda boga i sina, Isusa Hrista. Za svaku crkvu molio i dobio blagoslov od nase svete matere crkve i gospoda. Ljudi su ljudi, nekima koji su daleko od vere, ili su se otpadili od nase vere i nase svete crkve je smetala njegova duboka vera pa su se rugali i smejali i isticali da je postao fanatik, da je verski zatucan da zivi u iluzijama o vecnoj ljubavi i milosti u gospodu. On nije odgovarao na takve provokacije, nije se zestio i nije im zamerao jer su daleko od svetlosti koju ima nas Spasitetelj i gledati njegov lik je kao gledati zvezdu koja zraci u vecnosti i svakom pogledu ka njoj se budi iskra vecnog zivota. Oni nisu stajali u hramu i predavali se molitvama i ucestvovali u liturgijama.

Neznano puta Jevta je stajao u hramu dok se citaju molitve, Care nebesni, Trisveto i Oce naš,
i molitve: ‘’Gospode pruži ruku svoju…, Uci cu u dom tvoj… posmatrajuci sveštenoslužitelja dok izgovara molitve do oblacenja. Cuo se njegov glas u Velikoj jekteniji, na pocetku Liturgije, ‘’Za višnji mir i spasenje duša naših, Gospodu se pomolimo'’, Pevao je sa njima blaženstva i ponavljao je za njima reci ‘’Za ovaj sveti hram…'’ Pri izgovaranju se Jevta krstio : ‘’Pominjuci, presvetu, precistu… i sav život svoj Hristu Bogu predajmo'’, U svakoj prozbenoj jekteniji posle Velikog vhoda, su u njegovom srcu ostajale reci: ‘’Ono što je dobro i korisno dušama našim od Gospoda molimo'’, Stajao je i slusao svoj narod kako peva ‘’Dostojno i pravedno jest poklanjatisja Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, troicje jedinosušcnjej i nerazdjeljnjej'’, Stajao je i bio ponosan sto pripada tom narodu, sto se predaje molitvi i u gospodu trazi milost koju samo gospod Bog moze dati.
Gledao je monahe kako pri izgovaranju reci: ‘’Uzmite, jedite, ovo je Telo moje…'’, pokazuju rukom prema svetom diskosu, a prilikom izgovaranja reci: ‘’Pijte iz nje svi…'’ pokazuju rukom na sveti putir,
Sveo je to posmatrao i u svoje freske prenosio uvek postujuci kanone i ne odstupajuci od utvrdjenih pravila, ne unoseci novotarije jer je postovao ono sto su sveti oci i nasa crkva imali i cuvali u vremenu koje nije uvek bilo naklonjeno nasem narodu, koji je trpeo velika stradanja i stavljan na iskusenja da izgubi duh svoj i svoju dusu raspe po poljima gde nema nase vere ni crkve.
Uvek se Jevta pre Hristu u molitvi obracao koji nije za svoje sledbenike postavio obrazovane i visokoumne ljude, vec proste ljude cistog srca, Nije Jevta slusao pametnjakovice koji su pluvali po veri, po crkvi i u sekte se petljali da neku korist steknu a svoju veru pogaze.
Nije se brinuo Jevta sta ce u nekim knjigama fariseji analizirati i demantovati to što Hrist propoveda, jer on je davno reako narodu : Mani te se fariseja i njihovih nauka vec podite zamnom. Zar je danas potrebno da se doktoratima sa sa tezama i naucnim putem dokazuje da je Hrist postojao? Kome je potrebno dokazivati da je Hrist postojao i postoji?
Milica je upoznala oca Grigorije koji je rukopoložen za jerodakona i jeromonaha. i 1970. godine, otisao sa još tri monaha (Mojsijem, Petrom i Mihailom) u Svetu Grou, u manastir Hilandar. Tamo je živeo i služio kao credni jeromonah oko 13-14 godina, a potom odlazi u Jerusalim, u Bratstvo Groba Gospodnjeg. Izvesno vreme proveo je u Jerusalimu, a zatim ga Jerusalimski patrijarh postavlja za igumana u hozevitskom manastiru Svetog Georgija u pustinjskom kraju, na putu izmedu Jerusalima i Jerihona, u potoku kraj jedne pecine gde je gavran hranio i pojio proroka Iliju da ne umre.Otac Grigorije je u njenim mislima ostao kao njen pouzdani vodic, koji je ukazao na put koji treba da sledi i predje kao sto je on presao svoj i eto tu se nasao u pustinji u manastiru Svetog Georgija. Tu je nasao odgovore na mnoga pitanja koja je postavljao u molitvama a na koja mu je samo gospod Bog svojom miloscu odgovorio. Zar je nas Gospod Isus Hrist san, u ocima nevernika, je iluzija, pa se imenom njegovim poigravaju a na njegovim recima novac sticu.U manastirskoj biblioteci je nasla trag koji je doveo ovde gde kao da nema nicega, kao da je pustinja, supljega kamena u kojem se se zmije legu i obilaze oko manastira jer osecaju da prag koji je osvecen preci ne mogu. Sedela je za stolom i citala zapise u kojima je prepisala jedva vidljive reci, od ociju skriveno, relikvije, jaganjac u pecini, stepenice, prag, na dnu rukopisa koji je jedva citljivim slovima progovorio o hadžijama koji su do ove pustinje i ovog manastira dosli, njen predak Anta je svoju molitvu ovde u crkvi bogu uputio i zarekao se da ce sve svoje razdeliti da svoje potomstvo spasi od zle kletve koja se obistinila i rusitelje manastira u kojem se ona sada nasla stigne bozija kazna. Njen sok je bio potpun kada je povezala njegov put i sada njeno traganje za onim cega nema, sto je skriveno iza vidljivog sveta i samo njeno maslucivanje joj govorilo da ne odustaje jer je na kraju puta na koga je ukazivao sveti otac Grigorije. Nije joj davao mira prepis rukopisa u kojem su stajale reci koje je bezbroj puta izgovorila i koje su njoj stalno se javljale, od ociju skriveno, jaganjac u pecini, relikvije, stepenice, prag. Posmatrala je stepenice koje je snimila, na crkvi, priprati, na konaku, na kapiji kroz. koju se silazi u manastir. Nista nije videla kao sto je rukopis i rekao. Ono sto trazi ona ne vidi na tim stepenicama jer je od ociju skriveno. Zagonetka. Kao da se pisac rukopisa igrao i hteo da sakrije svaki trag do onog sto toliko trazi. Pecina. Ovde je toliko pecina i supljina i da ih sve istrazi bi bilo ravno trazenju igle, jaganjac u pecini. Sta to znaci. Rodjenje Hrista. Pecina ili je samo jagnje u pecini. I opet je ponavljala ono sto je pisalo kao reci neke pesme od ociju skriveno, kao neki refren koji ce u njoj se ponavljati sve dok postoji tajna u koju samo ona veruje i otac Grigorije.
Rekla je devojko, nisi dosla ovde da ocajavas i da se zaljubljujes u slikare nego da razmisljas kao sto nikada nisi do sada. Povezi sve cinjenice i odgovor ce se pojaviti iz nevidela. Ponovo je citala ono sto je citala bezbroj puta, manastir sagradjen na trecoj i srednjoj zaravni, izvor u blizini, hrastovi na kojem je postavljen peskir i budakom zakopano da se temelj udari i povelja u temelj spusti. Dobro. A sad priprata. Priprata se ne spominje.Sta to znaci da je novijeg datuma. kasnije sagradjena. Izvesno je jer materijal za gradnju priprate i crkve se ne podudara. Kamene ploce u priprati i crkvi nisu iste. Prag na priprati i crkvi takodje. Priprata je sazidana i kao da je sakrila vrata crkve. Zasto je neko zidao malu pripratu na tolikoj crkvi. Njena velicina je govorila i stubovi da je u njoj nekad moglo da udje mnogo naroda. Posmatrala je pripratu bez krova i ulaznih vrata koja ce tek naknadno biti postavljena. Da. Vidi se da priprata krije vrata. Pa sta stim Milice. Tu se njena misao vrtela u krug. Ni jedan detalj nije ukayzivao da tu ima nesto neobicno. U nekom trenutku joj se javila jedna mala misao koja je za tren zasvetlela i pitanje se javilo. A da nije ispod. I sama se sebi nasmejala. Ma sta tije nemoj da fantaziras. Kamene ploce su stare u crkvi i pruzaju se citavom povrsinom crkve. U priprati su postavljene da se pruzaju pod sam temelj. Da nije ispod nekog praga skriveno nesto. Ne suvise mali prostor da se tu nesto krije. I opet je bila na pocetku
kao da se neko davno poigrao i sakrio ono sto je skriveno od ociju. Uh. Samo bog ce da otkrije ono sto je covek sakrio i sto se u vremenu izgubilo. Jedan podatak je privukao paznju. U vreme u kojem su hadžije odlazile i dolazile i svete zemlej sa Hristovog groba donosili relikvije. Da . Eto. Znaci relikvije. Ako su donete ili su opljackane ili su od ociju skrivene. Ali gde. To samo bog zna Milice. A kad bude hteo da se to sazna onda ce se ukayati jasno sto nije jsno sto je u receno u zakonetki. Moyda nedostajuci deo rukopisa govore vise o tome. Ali to je obrisano i ne vredi o tome misliti. Citala je dalje i nije ni primecivala da se vec smrklo. Nije osecala ni glad ni žedj. Citaj Milice. Citaj. U povratku su hadžije donosile mnoge relikvije ali mnoge nisu stigle tamo gde je trebalo jer su pljackasi napadali karavane i ubijali hadžije.
Nije retkost da su se zadrzavali u manastirima koji su bili napadnuti i opustoseni jer su u njima zanocili sa svojim karavanom. Ako su se nekad ovde nasli u karavanu u nekoj noci, goreo je krov priprate i crkve i manastir je poharan i opustosen. Zasto. Kao da je bes i ljutina pljackasa kulminirala pa su se obrusili i na gradjevinu koju su otavili bez krova kao i pripratu. Sta to znaci. Da. Da. Su pljackasi ostali kratkih rukava. Da su ih monasi preduhitrili. Pa su u besu pobili hadžije i mucili monahe koji nisu hteli da odaju tajnu pa su svojom glavom platili svoje cutanje. E. Milice daleko si otisla u svojim zakljucima. To su vec pretpostavke. Ne. Nisu. Grobovi kojih ima previse i koji svedoce da je se tu naslo u odredjenom trenutku previse tela. Svi grobovi i kameni krstovi su iz istog perioda. Tek poneki natpis, poneko ime se videlo sa snimljenih grobova. Dobro Milice. Mozda si se pomakla za milimetar napred a mozda si se metar vratila unazad. To sad neznas ali sutra. Sutra cu opet da lupam glavu. A dan je mladji nego noc koja dolazi pa cu opet se uputut u manastir. tamo cu sve cinjenice da sagledam i dobro osmotrim gde se rasplice ono sto je upleteno i zamreseno. A tamo ce biti i Jevta. To ime se u njenoj glavi se javilo kao bljesak svetla koja se povuce pred njenom resenoscu da u ovom manastiru nije ni vreme ni mesto za avanture i zaljubljene poglede koji se ukrstaju i spajaju da se razum povlaci a srce lupa kao ono najmanje zvono koje cuje svako jutro dok u jednakom ritmu prati i druga dva veca.
U Milici su se sjedinile tri velike vrline, odvažnost, objektivnost i odgovornost. I sve tri je Milica drzala u jenakom odnosu i nije dopustala sebi da neka prevagne i time se naruši onaj fini sklad koji je postojao u njenom telu i duši koja je bila pažljivo negovana i hranjena najcistijom hranom i napojena sokovima koji su u njoj budili skrivene talente i podsticali razvoj njenog ostrog i brzog uma. Sve njene odlike su bile utemeljene, pa i odluka ljubavi, da nekoga jednoga dana zavoli i ono sto je uvek smatrala prirodnim da svoje nagone koje svako bice ima ispolji. Njena resenost da njome ne vladaju nagoni vec da se sve desava u njenoj licnosti i dusi koja se oslanja na njenu onu skrivenu umetnicku crtu koja je davala njenoj licnosti onu zavrsnu notu bez koje bi citava kompozicija ostala nezavrsena. Iakoje sve svoje znanje stekla trudom i radom i njen um se razvijao u skladu sa dusom, u njoj je ostao deo koji nikada nije mogla do kraja da razume i pronikne u taj iracionalni svet iz koga je ipak crpila sve svoje ideje i konacno kao da je ona violina u rukama vrhunskog majstora koji se ne trudi da vidi kako prevlaci gudalo preko zica i na kojoj zici je koji prst, jednostavno cini to nesvesno jer je tako je i najbolje da se iz dubine duse na povrsinu svesti izvuku oni zvuci koje cisto mehanicko orkestriranje ne uspeva da ostvari. Kao da u njoj nije vise bilo dileme kako da se njeno instiktivno istrazivanje spoji sa njenim itelektualnim zakljucivanjem i rezultatima koji is toga proizilaze. Uvek se njen duh oslanjao na svoje carstvo nesvesnog iz koga je crpila i svoju energiju i svoje ideje.Nije dopustala sebi da njeno iracionalno bice koje je ponekad osecala se oslobodi suviše izvan njene kontrole. Akoje osecala neku potistenost ili znak neraspolozenje uvek je cvrsto u svojimrukam drzala dizgine svoje maste koja je bila i njena inspiracija i prva njena intelektulana radoznalost je bila plod njene zdrave maste. Da je izabrala da bude pisac napisala bi pesme ili price u kojoj bi ta njena masta dosla do izrazaja.Da je izabrla da bude slikar prikazala bi sve ono stoje videla i zapazila onim bojama koji nisu samo imitacija stvarnosti vec licno prepoznavanje atmosfere i sustine koju imaju objekti koje vidi a ne njihova ogoljena forma i spoljni izgled. Njen um se u svetu itorijskih nauka osecao kao u svojoj dobroj kuci. U kojoj je sve podredjeno i namesteno da zadovolji svog stanara. Za nju je njen poziv istoricara bio više od dobro izabrane odece. Kao mlad filozof pitala se da lije njen motiv da svoj zivot prilagodi tome da bude srecna ili da prihvati stvarnost da je odabere kao svoje polaziste. Bojalase da ako se preda stvarnosti u potpunosti izgubi onu slast koju joj je stvarala masta i njeno bogato nesvesno u kojem se sada poavilo jedno ime koje stalno pokusava da se nametne i da je skrene sa njenog puta.
Kao da je ponekad svojim polom, odbijanjem da prihvati da je prelepa mlada žena gradila svoje barijere i svoje nagone potiskivala. Vec je osetila neku malu bol što ne može da se prepusti tom novom osecanju koje preti da je preplavi i osvoji da se srusi taj zid koji ce i ovaj put izgraditi a koji ce daje zauvek odvoji od Jevte. Ni njena vera i potreba za Bogom nije jednaka njegovoj. Niti se bojala da ce tu njenu veru okarakterisati kao nepotpunu. Znala je da svojim spekulacijama ili neutemeljenim tvrdnjama u sferi u kojoj je ona vise filosof nego vernik izazvali reakcije koje bi bile pogubne za njen naucnicki put. A ona ne zeli da je neko oblaci belu kosulju ako iznese neke tvrdnje iza kojih ne stoje cvrsti dokazi. Kao sto nije potiskivala svoju licnost tako nije ni svoju religioznost gradila, potiskivala ili ispolajavala u toj meri da se poremeti taj fini odnos njene duse i tog lepog tela koji ima cvrsto utemeljenu volju u svojoj savesti koja je njena crta koju nasledjuje od svoje majke i svoga oca koji i pored svojih gresaka ne odbija da se pokaje za svoje ucinjene grehe kao nekad njihov predak Hadži Anta.
Milica se nije odricala da poslusa taj unutrasnji glas i zazove bozje ime jer je osecala da je odricanje od blagoslova koje dobijemo od roditelja ili Boga ravno padu andjela koji se odrekao svoje bozanske prirode.
Svoja istraživnja je usmeravala u daleku prošlost, gde joj nije bilo teško da poveže niti i ukaže na dogadjaje jer je uspostavljala neki neobican kontakt sa glavnim ucesnicima tih dogadjaja i kao da je bila prisutna ili se našla u telu kroz necije oci posmatrala kako su se stvarno dogadjaji dešavali. Prošlost je bilo njeno polje u koj je uvek imala plodnu žetvu i svako putovanje u daleku prošlost kao da je nešto više otkrivalo i njoj samoj. Uvek se cudila toj svojoj sposobnost. Osecala je sta ce se dešavati u bližoj buducnosti ali je to njoj oduzimalo previše snage i smatrala je da se ne treba baviti onim sto se nije ni dogodilo jer covekova snaga i njegov duh je na velikom iskušenju da sagleda svoju buducnost. Zato se nije bavila predvidjanima sta ce se dogoditi, hoce li otkriti tajnu i doci do saznanja koje donosi otkrivanje onoga sto je tu ali njene oci ne uspevaju da vide. Nije želela da svoju dušu muci pitanjima šta ce se dogoditi izmedju nje i Jevte. Nije želela da planira jer samo djavo planira i meša se u onaj svet gde prebiva cista ljubav koja dolazi iz one dubine kao iz nekog cistog izvora i podzemnog jezera kao sto voda traži put i mesto da izadje i nesputano potece tamo kuda sve vode teku i imaju svoju deltu da bi se ulila u okean kao u beskraj gde vecnost se siri i skuplja, gde nastaju galaksije i nova sunca i neki maleni unutrašnji svetovi.
U tom beskraju nastaju galaksije kao ptice lutaju beskrajem zvezdana jata, padaju zvezde,
nastaju nova sunca i gase se one zvezde koje vidimo na nebu a vec su daleka prošlost u kojoj smo mi samo nevoljni ucesnici i vidimo samo refleksiju te odbijene svetlosti koja nastavlja da putuje dalje da je vide i one oci koje se nisu jos ni rodile.
Vidimo proslost i te komete sto se se kao oboreni andjeli strmoglavlju i nestaju u nasem oku kada se na horizontu izgubi svaki trag. Javi se u nama naša želja kojoj uvek ima
mesta jer covek bez želje bi bio kao mrtvo zvono, kao stena koja zvoni a niko nezna zasto odaje taj svoj zvuk. Nije znala znala zasto je pocela da zvoni svaka stena u blizini manastira. Nigde nije otkrila taj podatak daje neko zabeležio tu pojavu kao da su ljudi to primali kao nešto samo po sebi, uobicajeno, navikli na to da i ne postavljaju više pitanja odakle gde je izvor te zvonjave.
Dok je udarala svojim cekicem zvuk sirio i odbijao od okolne stene. Cudila se stenama koje sviraju, kroz koje prolazi vetar i od jacine i ugla zavisi kakvi ce se tonovi cuti. Videla je kako je vreme, vetar i kiša, sneg i led izbrazdao ovaj kraj i neprestanom erozijom kao na licu coveka neprestano ucrtavao neke nove bore kao znak starenja i prolaznosti gde ono sto je bilo juce nije isto onome sto ce biti danas. Taj dan koji je provela u okolini manastira je njoj dao prve odgovore o tom kraju, po cemu se razlikuje od drugih krajeva. Znala je da tlo i okolina uticu na ljude, da se prošlost u njima odslikava i buducnost drugacije vidi sa ovog mesta nego što se vidi iz one kuce u Engleskoj gde je u raskošnoj biblioteci prelistavala mnoge knjige tražeci ono sto samo može procitati ovde gde je sve i pocelo. Nije svracala u manastir u kojem se nista nije promenilo, kao da je sve isto, vreme zastalo u nekom miru, onoj tišini gde je preglasan svaki zvuk, cak i onaj koji se cuje iz obližnje šume, zvuk ptica i fazana koji je poleteo iz visoke trave. Monasi su isli za svojim poslušanjima i ponavljalionu istu molitvu, Lepa je slagala kockice u svezem Malteru gde se vec ukazivalo tuzno lice Bogorodice koja svoju bol ne pokazuje ni glasom ni geston,samo se u njenim ocima vidi njena neizmerna patnja za onim koji je izabrao golgotu da na tom brdu postavi svoj presto i gradi kucu koju ni vreme ni ljudi nece nikada srušiti. Lepa je svaku kockicu osecala i svaka je nasla svoje mesto, njen nepravilan oblik nije smetao i ta nesavršenost je davala tom liku još vecu lepotu. Predana svom poslu, zaboravila je na svoje misli, na svoje zacete zelje koje je ugusila i ponovo stekla svoj predjasnji mir. Nije više njen pogled se otimao i jurio za Jevtom. Videla je ispod nastrešnice pod kojomje radila i koja je štitila od sunca i brog sušenja maltera. Iz zida i svežeg malteraje kipila voda koja joj je ponekad smetala ali je i doprinosila da malter dugo ostane mekan da moze da stigne da rasporedi sve one kockice koje njeno izvežbano oko izabere. Ni Lepa nije više to radila razmišljajuci, svaku kockicu je uzimala tako stoje njena ruka odnah kretala prema njoj i ona se savršeno uklapala u vec zapocete ruke koje ce da mole i kada nje više ne bude bilo. Ostace to delo, ta figura sa rasirenim rukama. Kada završi poslednji mozaik ovde i ode u njoj ce ostati ovomesto u kojem se njena duša podelila, u duši ce neko vreme da krvari i boli ta rana koju je sama sebi nanela dok ne ostane samo secanje i par pozutelih fotografija nje dok sedi pod lipom a oci joj svetle i traze onoga koji je svoje oci okretao nebu i nije video ni osetio taj plamen koji se u njoj zapalio i nakon toga utisao kao da se ugasio.
Jevta je toga dana zavrsio jedan mali deo na zapocetoj fresci, cinilo se da je to suvise malo, ali samo je djavolu malo, i žutba nicemu ne koristi. Jevta nije znao koliko ce mu koja freska vromena odneti, koliko ce se zadržati u kojem manastiru. Kada se pogadjao i ugovarao posao samo je okvirno govorio kada se moze ocekivati da sve scene budu privedene kraju i osvecene. Uvek je završavao recima ipak tosamo dragi Bog odredjuje i oslikane freske ce biti u njegovu slavu jer ja sam samo sluga u rukama njegovim koji imam to svoje poslusanje da to ucinim jer ja sam bez njegove pomoci nikada nijednu crkvu zavrsio ne bi.
Spremila je svoj geološki cekic sa spicastim vrhom u svoj vrlo praktican ranac sa više pregrad. U nekim pregradama je imala posebno biranu crnu lampu otpornu na vodu. Lampa je bila vrlo jaka i za nju je imala prilicno skupe punjive baterije koje su imale vrlo praktican punjac. U nekim pregradama je imala fosforne ampule zelene boje, koje je koristila u mracnim odajama i pecinama kada je posecivala svetu zemlju i manastire u pustinji. Naucila je da se koristi osnovnom alpinistickom opremom i bila je vec nekoliko godina clan speleološkog tima koji je silazio u neke neistražene pecine. Imala je svoju opremu za podvodna ronjenja i njena ljubav prema podvodnom svetu je bila za nju nesto novo, ponašala se kao dete koje se našlo u bajci. Milica je postala vrlo vešt plivac i cesto je samo sa maskom i disaljkom ronila na dah kao neka morska sirena divila se koralima raznih boja, školjkama i morskim zvezdama. Za današnje istraživanje se opremila i ponela je zalihu vode i hrane dovoljne za nekoliko dana. Znala je da racionalno koristi prostor ranca i nosi samo ono što je neophodno, na glavu je stavila svoj šešir za sunce i lepo oblikovane naocare za sunce sa posebnim staklom tako da se može sa njima gledati i ispod površine vode. Na ruci je imala svoj sigurni i otporan na vodu ronilacki sat sa fosfornim skazaljkama. Na noge je obula svoje lake poluduboke cipele sa vrlo cvrstim djonom izbrazdan gotovo testerasto. One se nisu klizale i njih je koristila kada se kretala po stenama. U ruku je uzela svoj lagani štap i krenula da istraži mesto odakle je izvirala voda i cinila posebno vrelo. Odatle se spuštala kaskadno padajuci, u malim vodopadima dole u uzak kanjon i tek tu se pretvarala u brzu planinsku recicu.

Iz motela je krenula jednom uskom stazom koja se jedva nazirala i koju je slucajno primetila medju stenama gotovo na istom mestu gde je srela Jevtu. Razmišljala je o tome da vodene bujice sa stena stvaraju useke u stenama, poniru kao reke ponornice u pecine i posebnim kanalima ponovo izbijaju na površinu. U pojedinim pecinama se stvaraju posebni pecinski ukrasi, stalaktiti i stalagmiti koji su je uvek ispunjavali posebnom lepotom i njeno zanimanje za kristale je još više povuklo da se otisne u taj mracni svet špilja i pecina.

Sa lakocom je nosila ranac u kome su se nalazile sve one stvari bez kojih nebi krenula na bilo koje istraživanje. Jedino što joj je smetalo što je ovaj put prekšila pravilo i krenula sama da istraži neke pecine iz kojih je izlazila voda. Došla je do vrela i divila se sa koliko lepote je ta nedirnuta priroda se pred njom pokazala i kristalno cista voda se sa puno mehurica podizala sa dna ispod nekoliko krupnih stena u samom vrelu. Kao da je voda izlazila iz nekog podzemnog tunela i stvarala to komešanje vode i te velike vazdušne klobuke koji su izbijali sa dna. Na stenama koje su bile iznad vrela visoko gore su se gnezdile u šupljinama ptice i cula je njihove glasove. Nije imala nameru da ulazi duboko u unutrašnjost nekih pecina koje je uocila. Posmatrala je jednu do koje je vodila mala i uzana stazica. Kao da su je nekada napravile sumske zivotinje ili koze. Iz te pecine je izlazio potocic i ulivao se malo niže u onaj jaci koji je pocinjao od samog vrela. Polako alo obazrivo se jedva provlacila kroz prilicno zaraslo šipržje i ranac joj je veoma smetao ali ona se nije htela odreci onih vrlo važnih predmeta koje je imala u rancu. Znala je da se može vrlo lako suociti sa nekom zmijom koje su ovde imale vrlo pogodna staništa. Njena šetnja u vrema parenja, se mogla zavrsiti po nju vrlo kobno jer su tada zmije vrlo agresivne i ne trpe ljudsko prisustvo. Za svu srecu do pecine je došla brzo i nije naišla ni na jednog gmizavca. Za svaki slucaj njen štap je držala u pripravnosti. Kada se našla na samaom ulazu u pecinu ucinilo joj se da su u steni gotovo usecene stajale neke stepenice ili je to sama priroda formirala dok je voda izlazila iz pecine. U jednom udebljenju je uocila gotovo isklesan rukohvat da se ruka sama mašila za njega prilikom ulaska u pecinu i prelaska tih nekoliko vrlo strmih stepenika. Na istocnom zidu je uocila skoro jedva vidljive obrise uklesanog krsta. Kao da je ova pecina bila nekada isposnica nekom monahu koji nije hteo da živi u bratstvu. Videla je vrlo mali hodnik udesno koji je bio suv i osvetljen, gotovo kao prirodno formirana kelija. U dnu jedne stene je videla skoro ravnu plocu na koji je sela i skinula ranac. Kao da je u ovom prostoru osecala necije prisustvo. Kao da je ušla u neciji prostor koji je u vremenu utisnula necija duša neki svoj pecat, da je se skoro naježila ali nije osetila ni najmanji strah. Kao da je na istoj ovoj ploci neko imao svoju postelju. Posmatrala je uzglavlje i pokušala je da se smesti na tu postelju. Prilicno duga i ravna poca koja bi odgovarala i nešto krupnijem coveku. Dok je naslonila glavu i zatvorila oci da stekne svoj prvi osecaj, da dopusti da joj prorade sva cula. Zvuk vode koji je uhvatilo njeno izoštreno culo sluha je parao tu tisinu i mir u kojem je cula i insekte u travi kako se krecu. Milica je imala ponekad utisak da njen sluh prelazi okvire uobicajenog ljudskog sluha. Sve sto bi obicnom uhu bilo sasvim beznacjno za njen pojacan sluh je to bilo gotovo izazivanje neprijatnosti. Zvuk koji su izazivali muzicki istrumenti je za nju bio poseban doživljaj a zvukove prirode je za nju bio kao nepoznati jezik koji još ne uspeva da razume. Levo od ulaza iz jedne stene gotovo kao u prirodnom udubljenju se slivala voda iza jedne šupljine koja je bila skoro kao napuklina kao kada se dve ploce naslanjaju pa se razdvoje i na tom sastavu je izvirala voda i slivala se u to malo korito. Podigla se i sa nekoliko koraka stala pored tog vodom ispunjenog udubljenja. Sa leve strane gotovo sa samog plafona se niz zid slivala u tankom mlazu voda ali je bila gotovo mrke boje i kapi su se na nekoliko ispupcenja zadravale i spustale spajajuci se sa jos manjim udubljenjem u kojem je voda dobijala neku mrko crvenu boju. Kao da je dolazilo do razlaganja zemlje i fini pigment je blago zamutio to malo udubljenje ispunjeno vodom. U njega je doticalo vrlo malo vode, kako se prelivalo vece koprito, jednom malenom uvalom je voda doticala u manje korito.

Milica je stavila svoju levu ruku u tu bistru vodu i osetila prijatnost i sa obe ruke je zahvatila vodu i prvo oprala dlanove i prste a zatim je sprala ruke i uronila ponovo u to fino oblikovano korito. Zhvatila je malo vode i umila se da je osetila tu vodu na svojim slepoocnicama i celu. Onda je iz svojih dlanova se napila bez žurbe i osetila zadovljstvo jer je voda bila izvrsna. Nije osetila u vodi ukus krecnjaka, voda je bila laka i pozelela je da se jos napije kao da je sama voda izaivala tu zelju. To samo retki izvori imaju, takvu vodu koja se moze piti vise nego bilo koji a da se ne oseti neka tegoba. Tek kada se primakla izvoru primetila je malo levo od postelje, uza sam zud postoji neko udubljenje koje se gotovo okomito podize na gore cineci kao neki prirodni otvor. Posmatrla je cne zidove tog uzanog tunela i ucinilo joj se kao da je tamna boja stene nastala od neke vatra koja je gorela u udubljenju stene. Pored tog ognjista je lepo mogla da sedne i imala je osecaj kada se nagla na stenu kao da je sela u neciju fotelju. Nasmejala se svojim mislima. Svoja zapažanja duguje svom oštrom oku, detalji koji obicnom oku mogu da promaknu u njoj ce izazvati pocetni interes da prosiri svoje zapažanje i sagleda citav prostor kao jednu celinu u kojoj svi detalji su imali svoje posebno znacenje i mesto. Dok je sedela setila se onog malenog korita u kojem dolazi do mešanja vode sa pigmentom. Prišla je ponovo i svoje prste okvasila i liznula tu tecnost. Osetila je fini pomalo gorak ukus i neko prisustvo mineralnih materija. Pomislila je da je voda prelazila preko posebno obraslih stena mahovinom i mesala sa finim mineralnim materijama. Uzela je malu fino oblikovanu casu sa vrha svoje flase i zahvatila malo te zamucene tecnosti. Pomirisala je i njeno culo mirisa je desifrovalo onaj fini miris gline. Osetila je i miris koji joj je nalikovao mirisu nekih trava i korena koji je pomirisala u krsevitim predelima gde je videla iste takve pecine u pustinji. Kao da taj svet pecina ima svoje biljke, na stenama raste mahovina, a nije retkost da se pojave, pecurke i gljivice. Nije primetila prisustvo slepih miseva. U samoj pecini se sa one strane iz onog drugog hodnika koji se sirio i njim se ulazilo u pecinu. Razmišljala sam da kiše nisu mogle da povecaju žnacajno dotok vode i izvor joj se cinio prilicno malen. U ustima je osetila gorak ukus i kao da degustira promuckala je tu tecnost, kao da proba nasuto vino pa ne žuri da ga proguta vec prvo na svojim nepcima hoce da oseti redak ukus onih vina koja imaju dušu. Kao da su nastala u posebnom trenutku, stajala u polumraku dok se ne slegnu i tek posle pretakanja, nekoliko puta, i cedjenja se ostave da odleže. Uvek se pitala u kojem trenutku nastaje onaj retki smek ili buke koji imaju samo prava vina.

Uzela je radi uzorka tu zamucenu tecnost i sipala pa je poklopila zatvaracem i stavila u ranac. Njen inters za tu obojenu vodu je potekao jer se suocila u mnogim pecinama sa slicnim pojavama i dejstvo takve vode koja curi je iznenadjujuci ali Milica nista ne prepušta slucaju dok u svojoj mini labaratoriji ne izvrši bar osnovnu analizu sastava te vode. U mnogim krajevima sveta u slicnim pecinama se i danas sakuplja lekovita tecnost kojom se lece retka oboljenja. Znala je da i naši krajevi nisu izuzetak samo se gubi trag tom iskustvu koje je ustupilo mesto nekim novim nacinima lecenja. Uobicajen naziv za tu mutnu tecnost je Mumijo. Neko bi rekao da poticu od Egipatskh mumija ali je to zabluda i gotovo smešno da neko pomisli da to ima neke bliske veze. Možda su prvi monasi uocili blagotvorno dejstvo te zamucene vode. Možda su njom uspeli da održe svoju vitalnost i pokretljivost da su umirali u dubokoj starosti. Znala je da ta tecnost u vecoj kolicini može da zasmeta coveku i da se praktikuje ograniceno korišcenje, da se gotovo merena u gram uzima u odredjenom vremenskom razmaku. Naravno, kao i svaki lek. Moze da izleci ali i da ima drugo dejstvo pa i nepoželjne efekte na organizam. Secala se da je citala o tome da odredjena glina koju ptice kljucaju iz njihovog organizma izvlaci cak i neke toksicne materije koje one u plodovima unose i zatruju svoje celije. I sama je probala da popije kao neki gusti sok razmucenu glinu. Secala se tog blagog ukusa koji je kod nje zacudo nije izazvao ni gadjenje ni mucninu. Osetila je tu materiju drugacije na nepcima od svake koju je u bilo kojem probala. Nije bila slicna ni jednoj. Imala je nesto posebno i kada se proguta kroz nas prostruji neka energija koju ima samo zemlja koju se stvarala pod uticajem sunca. Ono je prenosilo u zemlju deo svog blagotvornog uticaja i kao da je energija sunca prostrujala njom kada zemlju progutala. Kako smo otudjeni od osnovnih sastojaka koji daju život biljkama i životinjama. Naša majka. Zemlja. Zemlja koju ubijamo, koja se menja i sve manje akumulira blagotvornu energiju sunca a sve više postaje toksicna i beživotna. Mrtva zemlja. Iz koje ništa ne raste. To je podseti na pustinju. Kilometri i kilometri bezvodne i puste zemlje. Pustinje od peska i prašine. Prasina i pesak, vetar koji duva i menja okolinu. Premeštaju se brda peska, stvarajuci samo iluziju trajnosti i cvrstine. I neizmerna vrelina sunca. Sunca koje daje zivot i sunca koje donosi sporu i bolnu smrt.
U ovoj kamenoj keliji kao da je stvarnost za tren ustupila mesto njenoj viziji. Zar je Milica odlutala u san. Zar se utišalo kapanje vode u unutrašnjosti pecine koju još nije istražila. Da li ona stvarno vidi da joj se ukazuje duh monaha koji se pojavljuje u ovom prostoru. Zar je njen zanos postao dovoljno dubok pa je osetila pravi trenutak. Koja je misao kao nit povezala pa je osetila sebe kao deo te duse. Ili je osetila sebe delom ovog prostora u koji je nepozvana došla i razigrava svoju maštu. Zar u ovom prostoru vidi znake koji ne postoje. Znake zapisane u vremenu, stari trag duše koja je spas potražila u svetoj zemlji za svoje potomstvo. Ucinilo joj se da je ugledala nekog coveka koji sedi na onoj postelji. Oci. Oci su tako nalikovale na oci njenog brata Bože, na oci njenog oca Save. U tim ocima je videla slicnost kao kada sebe posmatra u ogledalu i vidi svoje plavo zelene oci tako slicne ovoj vodi, sa ovim stenama koje je okružuju i menjaju se da i svaka tacka u njenom oku se menja kako se svetlost igra i prelama preko unutrašnjeg zida pecine. Kao opsednuta, zamišljena, posmatrala je molitvu coveka koji je svoje brojanice držao u ruci, njegovu monašku odecu i bosa stopala, njegovu kosu vezana u rep. Njegovo lice je svetla bleda maska. Kao da su njene oci se zagledale suvise daleko. Iza kog horizonta se pruža njen pogled. Njegov pogled ne može pronaci ali ovde pocinje put koji ce preci ona i njeni potomci da izadju iz ove kelije. Kao da je život ušao u te prazne oci i one se ukrstile sa ocima koje je ocekivala da ce se jednom pojaviti na ovom pustom mestu. Kao da je maska oživela. Kao da su se oci u ogledalu prepoznale i neka toplina je ispunila keliju. Kao prvi znaci proleca u vazduhu, svetlost se poigrala i preko njenog lica su prešle iskre koje prelaze oko lica i crna kosa pocinje da joj svetli. Poce da isijava plava boja koja se nekad iz crne preliva u plavicastu, pa se sa kose u talasima širi, prema zidovima prostorije i ponovo vraca, dok se sve ne ispuni tom plavom svetlošcu kao da sve stene, oba tela, voda se medjusobno utapaju i povezuju sve prožimajuci se u toj plavoj svetlosti.
Osecala je sebe u svemu, u stenama u vodi koju je popila. Gde je videla prvi put to lice. U vodi kog izvora? Cije je lice koje se sa njom sastaje u vizijama. Videla je. Ruku koja se podigla, i jedan osmeh. Osmeh koji je bljesnuo je tako poznat. Jevtin. Njene su oci su mu uzvratile i podignuta njena ruka. Isti pokret i njene pune usne u osmeh tom milom liku sa kojim se rastaje, sa kojim se još nije našla, gde pocinje put koji ce je odvesti gde je sve pocelo. U kucu sa kamenim dimnjakom, kameni zidovi, gde sedi za stolom sa jedne strane otac Sava i sestra Zora. Spuštiše se njene duge trepavice, kada se podigoše iz oba plavozelena oka kanuše dve svetle suze i sve je bilo kao kada je tek došla. Voda se slivala sa stene iz malog korita, svetlost se igrala na zidu, žubor vode se prenosio i izlazio kao vecnost iskazana u muzici vode sa odjekom njenih koraka iz pecine.
Sve je govorilo da se nasla u boravištu nekog monaha. U njegovoj isposnici, gde se povakao iz opštežica, života sa drugim monasima u nekoj društvenoj zajednici, svoj samotni svet bude licni kontakt sa bogom kome upucuje svoje molitve. U manastirima se praktikuje posebna ishrana, gotovo da se iskljucuje meso, osim ribe. Isposnik se podvrgava drugacijem životum zamenjuje svoju udobnost kelije sa isposnicom u kojoj se telo uz post prepušta molitvi. Hrana je više nego oskudna, isposnik može koristiti, plodove ili da ima svoju bašticu u kojoj ce zasejati nešto malo povrca. Monasi koji se odlucuju da žive u društvenoj zajednici sa drugim monasima, u opštežicu, veoma retko ce svoju keliju zameniti isposnicom. To je gotovo pravilo koje je i danas prisutno u mnogim manastirima.
Nastavila je sa razgledanjem pecine. Kroz siri gotoo kanal, koji je usekla voda prošla je i usla u siru odaju koja se zavrsavala u malom jezeru koje je osvetljavala svetlost njene baterijske lampe. Videla je odakle dopire zvuk koji je stvarao potocic koji se niz stenu spustao i ulivao u jezero. Stekla je utisak da jezero ima svoj dotok ali i svoje oticanje nekim drugim knalima koji su postojali u citavom kraju u vidu šupljina. Prelivanje jezera je ocito nastajalo samo u slucajevima obilnih kiša kada iz pecine izlazi vodeni slap i gotovo se obrušava niz stene koje je voda izglacala i u steni izdubila na nekim mestima rupe dubine do jedan metar. Voda je tada svojom snagom gotovo kao svrdlo kopala prilikom pada i odnela sve stene koje su je smetale na svom putu.
Osetila je neznatno strujanje vazduha iz dubina pecine koja se ociti nastavljala nekim uskim kanalima koje nije imala zelje da istracužuje.
Vratila se u manju prostoriju i ucrtala na mapi lokaciju pecine i njen položaj u odnosu na manastir. Pecina se nalazila nešto više na brdu u odnosu na manastir. Verovala je da ovo nije jedina pecina koja je služila kao isposnica i verovatno u ovom kraju postoje još neke koje su poslužile monasima samcima da tu zive i upokoje se u Bogu.
Napustila je ovo mesto tek kada je napravila dovoljno snimaka pa se uputila prema jednom prirodnom mostu preko koga je presla i nasla se na jednoj zaravni sa koje je na njeno veliko iznenadjenje pucao vidik i prema manastiru ali i prema okolnim brdima. Odavde se ispod, gotovo okomito video uski kanjon, oštre stene sa kojih se podizalo retko drvece. Kao sa nekog prirodnog vidikovca uživala je u toj lepoti koju je stvorila priroda u tom kršu gde je uocavala na pojedinim visokim liticama da se još gnezde orlovi. Kao neka zaostala oaza, skrivala je i održavala na tom ogranicenom prostoru gotovo u nepromenjenom obliku nekadašnji izgled i život svih životinja koje su nekada živele.
Sa ovog mesta je uocila prugu koja je izgradjena da presece preko brda nešto ukoso i preko samog manastira. Sadašnji manastir je izmesten sa prvobitne lokacije gde je srušen jer je preko temelja prešla pruga. Ponovo je podignut na starim temeljima, obnovljeni su zidovi i priprata, svaki stub od belog kamena. Citala je da rušenje manastira nakon izgradnje pruge je bilo praceno serijom cudnih pojava, smrt mnogih koji su u rušenju ucestvovali. Nije bilo retko da su skrenuli sa uma i izvršavali samoubistva. Svako ko misli da napadom na svetinju koju cini neki manastir nece docekati kaznu koja ce se obrušiti na glavne ucesnike ali i na njihove potomke. Gotovo je bila sigurna da sva rušenja manastira na Kosovu ce u vremenu imati svoj rasplet, da ce mnogi osetiti taj Božiji gnev i to rušenje nece proci bez kazne. Samo je privid u kojem mnogi žive koji su naredili ili ucestvovali da nece docekati da plate skupu cenu za svoj nasrtaj na te hramove. Anatema i
kletva koju su na sebe navukli ce pratiti citav taj kraj sve dok se u vremenu ne namiri ono što je nasrtajem na svetinju izazvano. Oni koji su pripadnici druge vere su se kroz vekove uverili koliko je duga ruka i njihova nemoc da se suprostave svim posledicama koje su nastajale zbog napada na manastir. Zato su se odlucivali da budu cuvari manastira, da u njemu potraže pomoc za neke bolesti koje su se javljale kod clanova porodica. Znala je za obicaj da pripadnik druge vere cuva tradiciju da bude kljucar, da otvara i zatvara vrata na crkvi Hristovog goba. Tu su se dve vere povezale u zajedništvu i toleranciji. Sva mržnja i verski sukob je ustupio mesto poštovanju svacije razlicitosti makar da je ona verska, i jezicka, koja stvara prve nesloge i izaziva cesta prolivanja nevine krvi. Milica nije volela da ni jedan covek zbog boje svoje kože, pripadnosti nekom drugom narodu bude žrtva i da se na njemu vrši nasilje i oduzima osnovno pravo na život. Smatrala je da je velicina nekog naroda upravo u tome koliko ce uspeti da ispoštuje tu razlicitost i pruži dovoljno prostora svakom da se u svojoj veri razvija i slobodno živi. Za Milicu su ljudi bili braca, povezani medjusobno nekom vezom, koja je duhovna nit i ona je ona cvrsta nit iz duhovne osnove koja se vec vekovima uplice da covek ode dalje u svojem shvatanju sveta koji se menja. Kao vecito tkanje, ta potka našeg narodnog bica, u toj osnovi preplitanje svih iskušenja i uspeha, vecito pomeranje sa pozornice zbivanja ili potpuni pad do dna gde se duh naroda kruni a narod ispašta zbog grehova i nedela.
Milicina pojava u ovoj malenoj isposnici, je delovala gotovo nezemaljski, njeno zamišljeno lice, iza koga se otvarao jedan svet, otvarao se životu, otvarao se da je osvoji ljubav. Kao da je i ovde pratila molitva, njenog oca Save, Bože daj mi pamet, daj mi zdravlje, daj mi snage da trpim, daj mi života da vama mojim cerkama pokažem svoju ljubav koju osecem. Njegove molitve i reci da pokaže kolika je njegova ljubav nisu do kraja razumele. Tek mnogo kasnije u pustinji je Milica razumela molitvu monaha Georgija, dok je upucuje Bogu, da mu podari celomudrenost, trpljenje i ljubav. Molio je da ga sacuva od uninija, da se njegova duša uzdigne. Molio je da se svetlost u njegovim ocima ne gasi, kao sto sunce zalazi za oblak.
Kada se molio otac Georgije za izbavljenje od uninija, to nije bio plod njegove bespomocnosti ili straha, vec je to bio izraz svega što je njega monaha dostojno, njegova spremnost da takvom stanju pogleda u oci i od Boga traži snagu da ga savlada. Da mu duša ne malakše, da je ne obuzme tuga. Da neka mala pomisao kao crv u duši se ne javi i sobom proguta sve oko njega, da suncev dan postane sumracan, prazan i besmislen.

Slusala je reci koje su prodirale duboko u njenu dušu. Reci koje su u pokretale dobro u njoj, njenu jasnu želju da joj dušu osvoji lepota da cuje reci mudrosti, da njene reci budu ciste kao sto njene oci vide nebo posle kise. Uzasavala se lenjosti, kako u duhu tako i svoje vreme nije trosila uludo. U razgovorima se cuvala praznih reci. Kada nije sigurna uvek je pre birala cutanje jer izgovoreno nije mogla poništiti.

Milica je izabrala da svoje telo poštuje, kao hram u kome se nalazi duša koja teži cistoti. Nikada nije mogla da razume ljude koji toliko teže da uživaju u razvratu i razuzdanosti. Kao da se plašila da je u tome raspad covekove duše, pad u covekovo ništavilo. Cepanje njene fine i osetljive licnosti koja teži pravednosti, bi je odvelo daleko od njenog cilja da njen um bude uvek u saglasnosti sa njenim srcem i telom. U njoj se budila radost sto je od nje daleko stanje samomucenja u izboru pravih vrednosti. Njena vera je bila postojana, i budila joj nadu da ce njen put u svetu zemlju je odvesti na izvor gde je morala da pocne sa svojim istraživanjem porekla svoje porodice. Sve do sada je njen trud nadoknadjen onim sto je otkrila. Došla je ovde da otkrije u sebi da bez ljubavi ce se srušiti sav njen svet. Ona iskra koja je bljesnula u polutami crkve je probudila u njoj najdublje osecanje ljubavi. Tek tada je osetila ono o cemu je sanjala, o cemu je citala, onu ljubav koju su velicali pesnici i koju su prikazivali slikari. Osecaj koji je doživela da su se probudila neka jaka osecanja prema nekome. Osecaj da je to bice neko ko u taj svet njenih osecanja treba da udje u njen svet u kojem je uvek ostavila mesta za voljeno bice.
Vratila se u motel i prepustila se svom zadovoljstvu da oseti blagotvorni uticaj vode na svom telu. Posmatrala je sebe i uocavala neke male promene koje su kvarile prvi utisak koji je imala o sebi posmatrajuci se u ogledalu. Njene lepe grudi, rumene bradavice, stomak koji je isticao lepo oblikovan venerin brezuljak, njene duge noge i ono sto je uvek zahvaljivala prirodi lepi prsti, nedeformisano stopalo, nokti kao da su listici cveta. Uocavala je na svom licu tu nesavršenost, neznatnu razliku u položaju obrva, levo oko joj je uvek bilo ispred desnog, uvek se nasmešilo, žurilo, a desno se poigravalo kao dete. Nasmešila se samoj sebi, i oba oka su bila jednaka, ujedinjena u jednom osmehu. Sitne bore su samo jos više isticale njene oci, to živo zeleno, kao da je ostalo, prenelo se sa polja u kojima se igrala sa sestrom Zorom. Njena nemirna kosa, blago ukovrdžena, ostajala je takva i vracala se sebi, posle svih tretmana, posle svih pokušaja da je ucine drugacijom. Posle sna, njena kosa je postajala kao pre, nekoliko pramenova su uvek lutali od njenog obraza preko njenog cela, a jedan se igrao pokrivajuci njene ušne školjke koje su krasile dve dijamantske mindjuse. Njene uši su samo isticali vešto obrušeni dijamanti. U njima se zadržala vatra koja se podizala iz prvih vulkana. Kao iz užarene lave da se prenelo crvenilo, pa se promenilo u plavetnilo kako se i temperatura menjala, da bi se boje medjusobno pomešale u zeleno pa bi postajuci ljubicaste svetlucale kao žive. Njen dvosed je reagovao na kontakt kljuca, cula je fino brujanje mocne mašine. Osecala je put koji su prelazile široke gume. Oko njenog vrata je vezana maram lepršala kako je ubrzavala. Nije volela da vozi previše brzo i rizikuje da negde sleti sa ovom skupom igrackom. Motor je reagovao na najmanji dodir kvacila, i kretanje dvoseda je nalikovalo na lako kretanje macke. Posmatrale je sunce koje je vec pocelo da menja svoju putanju ali je jos daleko od zalaska iza oštrog vrha iznad pecine u kojoj je bila. Poželela je da se prepusti ovim trenucima, neobaveznoj šetnji do grada u kojem ce sa pošte poslati spremljene fotografije i clanke u redakciju casopisa za koji je pisala priloge. Nije volela da neko drugi razvija njene fotografije i prvi utisak je htela da stekne kada ih u gradu izrade u foto studiju. One koje odabere ce poslati a ostale ce sacuvati za arhivu. Nije joj se žurilo, imala je dovoljno vremena, da posmatra retke borove koji su na vrhovima stena osamljeni rasli. Kada se vec spustila u kanjon iza krivine je naišla na muskarca duge kose vezane u rep, u lanenoj košulji sa diskretnim šarama, preko koje su prelazile naramenice plavih farmerica. Kombinezon gotovo bled, na nogama je imao kožne sandale sa debljim djonom. Kada je cuo auto zastao je u kraj uza samu stenu i okrenuo se. Da. To sam i pretpostavljala. Jevta. Kao da je došlo vreme da se stalno srecemo. Stala je i naslonila ruku na vrata dvoseda. U vazduhu se osecao miris borove smole, i žutih cvetova. Kao da su se za tren njene oci pocele da tonu u Jevtine. Jedino glas koji je izašao iz njenog grla je sprecio da nastave taj svoj put. Vi se opet dali u potragu za vašom zemljom. Jevta je pogleda. Njegov pogled je više rekao nego sto su reci. Danas sam napravio pauzu da mi se oko odmori. Unutrašnjost i slaba osvetljenost hrama izaziva naprezanje ocnog nerva i osecam peckanje a nekada i crvenilo. Imam potrebu da se krecem, jer sam cesto u istom ukocenom položaju dok slikam. Obicno do grada idem džipom koji ide u nabavku iz motela, ili pešice. Hocete da vas povezem. Ako, želite. Do grada mi treba dobra cetiri sata i nisam baš za toliku šetnju ako ne moram.Samo bih vas nesto zamolio. Recite. Da mi ne persirate. Važi. Prihvata se. Dok je Jevta sedeo i ona pazljivo vozila, povremeno je posmatrala Jevtin profil. Njegovu kosu, naraslu crnu ukovržanu bradu. Kao da su sve rekli, Milica je vozila i razmišljela gde se prekinuo zapoceti razgovor. Okrenula je glavu i Progovorila. Jevto. U isto vreme i on je rekao Milice. Potpuno zateceni, neocekivano, nasmejali su se kao da je taj smeh razbio neki zid tisine i prekinuo njihovo cutanje. Reci Milice. Prekinuo sam te. Uvek ovako ideš sam. Ne. Ponekad idu samnom i radnici koji rade na priprati. A nekada sa nama podje i Lepa kada ide da poseti majku. U ovom gradu se kratko zadržavam i gotovo nikoga ne poznajem. Prenocim u hotelu ako mi se ne ide ponovo pešice i sacekam džip ujutro koji dolazi po namirnice za motel. Ti svakako više poznaješ ovdašnje prilike i taj grad nego ja. Ja cak neznam ni gde se nalazi pošta, a neznam ni to gde se nalazi banka. Da. Znam. Obišao sam ga, jer nije veliki i ne treba puno da se obidje sve što je u njemu zanimljivo. Najlepši deo je svakako stari grad. Na samoj reci.Podseca me na neki cudan nacin na Pariz i Senu. Dok sam boravio u njihovom muzeju i kopirao nisam imao vremena da se divim ni gradu nu reci. Kao ni ovde, jer najviše vremena provodim u hramu. Osetila je neku setu u njegovom glasu. Neka senka kao da je prešla preko njegovih ociju. I opet se prekinuo njihov razgovor. Jevta kao da nije hteo dalje da insistira i nastavlja a i Milica je prihvatila tu tisinu kao neki predah jer njena radoznalost bi mogla da u njegovim ocima preraste u sumnju.
Pariz, grad u kome se Jevta našao nakon što je postao stipendista francuske vlade. Zapažen je od strane sekretara francuske ambasade, pri poseti slikarskoj školi koju je vodio poznati i kontroverzni beogradski slikar. Predložen i primljen sa najboljim preporukama da nastavi svoje post diplomske studije na francuskoj akademiji i radi na proucavanju, tehnologije i postupci slikanja starih majstora na slikama koje su izložene u Luvru. Za vreme studija u Beogradu na trecoj godini akademije u posetu ateljeu gde su slikali studenti pojavio se poznati slikar koji je u umetnickim krugovima važio za najprodavanijeg slikara. Slike koje su potpisane njegovim imenom su bile tražene i smatralo se da kupovina njegovih slika je dobro ulaganje novca. Osnovao je svoju slikarsku školu u kojoj su se našli najtalentovaniji studenti završne godine likovne akademije i sve slike koje su stvorili su bile potpisane njegovim imenom. Studenti su dobijali skromnu nadoknadu i zadovoljenje da se krecu u krugovima u kojima se plasiraju i predstavljaju umetnicka dela. U skoli se nasao i Jevta i njegova neverovatna virtuoznost u crtanju i komponovanju velikih kompozicija je odmah podigla rejting poznatog sllikara do neba, za koga je Jevta radio. Sve slike koje je naslikao Jevta sasvim odudaraju od nacina rada koji je imao kontroverzni slikar. Potražnja za Jevtinim slikama potpisanim tudjim imenom je porasla da nije stizao da ispuni zahteve svoga ment