Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

...zahteve svoga mentora i zapao je u krizu i gubio volju za stvaranjem. Slike su se množile, do trenutka kada je doslo do oštrog sukoba izmedju Jevte i vlasnika navodne škole. Jevta je odbio da naslika jednu sliku u kojoj se pojavljuju elementi koji su za Jevtu bili uvredljivi. U završnoj fazi slikanja, u sliku je trebalo doslikati detalje koji su više nego smešni i odudaraju od citave slike. Te detalje je kontroverzni slikar gotovo u svaku sliku unosio i time je slike završavao. Videle su se razlike u nacinu rada, primitivan i amaterski postupak slikanja kod nabedjenog velikog majstora i prava veština kojom je svaku sliku Jevta ucinio pravim remek delom. U ateljeu je došlo do razmene oštrih reci. - U ovoj slici je besmislica dodavati bilo šta, ona je završena i doslikavanje tih gluposti je za mene uvreda preko koje necu preci -. Veoma besan, sa žestinom i povišenim tonom je pretio slikar koji se pretvorio u prodavca Jevtinih slika. - Ti si bio niko, bez mene si, cujes li me, bez mene si niko, zapamti dobro da ako odeš odavde za tebe ce sva vrata galerija biti zatvorena - . Pretnje koje su izrecene su bile ozbiljne i uticaj u umetnickim krugovima koji je ta lažna velicina imala je bio suviše veliki da bi se njegove reci primile sa podcenjivanjem. Sa odlaskom Jevte iz ateljea splasnula je potražnja jer se odmah osetio pad u kvalitetu slika koje su izlazile iz radionice, slika koje su stvarali prosecni slikari koji nisu imali poleta ni umetnicke imaginacije ravne Jevtinoj. Pocele su da kruže price po umetnickim kuloarima da je majstor izgubio rasnog ždrepca sa kojim je dobijao sve trke i osvajao velike iznose. Medjutim niko se nije imao hrabrosti da javno demaskira tu slikarsku nabedjenu velicinu. Kao da su pobedili interesi i strah od uticaja koji je bio nesumnjiv od strane vlasnika te famozne škole. Svojim odlaskom je Jevta ucinio znacajan korak, da se oslobodi jedne pijavice, koja mu je ispijala onu svežu zdravu krv, koju više lažni slikar nije imao. Njegove slike su spoj anemicnog i bezlicnog prikazivanja nekih lažnih etnografskih scena, nekih iskrivljenih vizija i apsurdnih biblijskih motiva u kojima se samim prikazom negira ono što se u tim scenama stvarno desilo. Kriticari su pisali sjajne kritike, jedan slikarski krug se brzo pretvorio u vešte trgovce pa je trljao ruke a umetnost se pretvarala u dobar posao na kojem su se zaradjivali velike sume novca. Odlazak Jevtin iz ateljea je za nejega bio pravo oslobodjenje, gotovo vec ugušen kao slikar, gubio je volju za stvaranjem, svako delo mu je postajalo teret i njegova anonimnost u kojoj je ziveo mu je oduzimala veru da se u umetnosti stvara iz želje da se stvore neprolazne vrednosti a ne radi sticanja slave ili bogacenja. Slika koju je kupio sekretar francuske ambasade videvši je prilikom posete ateljeu na Jevtinom štafelaju. Upoznao se sa Jevtom i zacudio se dobrom poznavanju francuskog jezika koji je od svoje majke Jevta ucio od malena. Shvatio je igru koja je prisutna u tom ateljeu i bilo mu je jasno da pravi stvaraoc te slike je Jevta, onaj isti mladic koji je slikao tu sliku prilikom njegove posete a ne taj slikar koji mu se cinio previše primitivan i neuk da bi takvo delo uopšte stvorio. Sliku je kupio ali je pozvao Jevtu da dodje u njegovu rezidenciju. Jevta je posetio sekretara i upoznao njegovu gospodju i njegovu cerku Mary, koja se odmah na prvi pogled zaljubila u Jevtu. tom prilikom su na rucku stigle ponude da Jevta sa preporukama ode u Pariz i nastavi post diplomske studije. Jevta je prihvatiotu više nego povoljnu ponudu i vest o tome je odneo u atelje gde je u nevezanom razgovoru ispricao svom bivšem mentoru da je dobio povoljnu ponudu za nastavak studija. Izraz neverice i cudjenja, neki podli izraz ljubomore i zavisti prekrio je njegovo lice ali se savladao i nastavio razgovor sa Jevtom ne ulazeci u detalje i ne iteresujuci se više o toj ponudi. Još tada je dobro znao da ga je izgubio i da nece proci mnogo da ce se oteti i supristaviti njegovoj vlasti. To se na kraju i dogodilo i Jevta se vec ujesen našao u Paruzu. Na akademiji je ubrzo stekao slavu da njegova ruka je ruka koja stvara poput starih majstora. Jevta je mnoge slike analizirao i snimao sa infracrvenim svetlom i video do same osnove platna kako su stari majstori slikali. U podrumima i restauratorskim radionicama u Luvru je dovršio svoje studije i za njega gotovo da više nije bilo tajni kako su te slike nastajale. Živeo je skromno u umetnickoj cetvrti u svom ateljeu koji mu je bio u prvo vreme dovoljan ali kasnije prostorno neadekvatan, gušio se u tom malom prostoru a slike koje je radio su bile velkih dimenzija. Za vreme svog boravka u Parizu naslikao je mali broj slika jer je slike radio dugo vremena i svaka slika je bila vrhunac slikarske veštine. Galeristi su se otimali da mu otkupe neku od tih slika ali je Jevta izbegavao da prodaje te malobrojne slike koje su mu oduzele gotovo tri godine rada. Postao je slavan u krugovima koji se bave trgovinom umetnickih dela i galeristi su uvideli da njegove kopije umetnickih dela dostižu visoke iznose. Jevta je svaku kopiju naslikao i zaveo je u svoj registar da je to kopija i zaštitio je da se nebi ta kopija prodavala kao original. Svaka kopija je imala takav dodtignut nivo, da se svakom poznavaocu umetnickih dela cinilo da se pojavio predstavnik starih majstora, koji radi u duhu i tradiciji koja je pripadala prošlim epohama. Jevta je stekao svoj ugled i njegova veza sa cerkom sekretara francuske ambasade je trajala sve dok Jevta nije postao slavan. Kada je poceo da se kuva u tom surovom umetnickom kotlu, da se na svetlost dana ukazuju njegove slike kao odraz majstorstva, Mary je Jevti zadala nizak udarac i prevarila ga sa tada poznatim mladim glumcem koji je tek poceo da se diže na glumackom nebu. Mary je zivela u krugovima u kojima je navikla da se istice i bude centar pažnje. Izazivala je Jevtu svojim slobodnim ponašanjem, razmažena i željna promena parnera je povredila Jevtina fina osecanja i nakon njihove svadje je došao kraj toj besmilsenoj vezi. Marz je nastavila sa svojim nacinom života a Jevta se vratio u Beograd i u svojem stanu na mansardi napravio svoju radionicu za restauraciju umetnickih dela i slikarski atelje. Ceo tavan je adaptiran u veliki i svetao slikarski atelje u kojem je smestio slike koje preneo iz Pariza. Prva izložba je izazavala šok u umetnickim krugovima i kuloarima se digla bura i potplaceni su kriticari dobili zadatak da ocrne pojavu takve umetnosti koja je bacila u senku sve dotadašnje stvaraoce. Oni su svi sa svojim slikam dostojnih staklorezackih radnji, se našli zateceni i niko pre Jevte ni poslke njega nece dici toliku prašinu kao što se to desilo te veceri na otvaranju te neobicne izložbe. U galeriji je bilo izloženo samo šest ogromnih slika koje su svakog posetioca ostavljale bez daha. Svako ko je izdaleka gledao ili se priblicio je bio zapanjen tom neverovatnom tehnikom koja je na platno iznela takvu snagu u prikazivanju prostora. U najboljem stilu velikog majstora je na svakoj dominirao odredjeni broj figura i svaka slika je bila jedno vidjenje sveta. Poslednja slika je prestavljala snacnu i neponovljivu viziju buducnosti koju je Jevta imao kada mu je Život viso o koncu. Rastanak sa Mary, zamor od te gužve i atmosfere pozornice, iscrpljenost dosadnim kopiranjem, velikim naprezanjem da taj mali broj slika završi je Jevtu odveo u bolnicu gde je njegova isrpjljenost se odrazila i na njegov duh i na telo. Došlo je do opšteg kolapsa organizma i lekari su njegovo stanje vec smatrali konacnim padom svih zivotnih funkcija. Pao je u komu i cekao se momenat da mu i srce otkaže. Ležao je bledog lica kao skamenjeni apolon. Iz njegovog produhovljenog lica je izbijala neka svetlost koja je bila gotovo vesnik da se njegova dusa deli izmedju ovog sveta i neba. Potpuni neobjašnjivo za lekare cudo, Jevta se probudio i nakon kraceg oporavka napustio bolnicu. Ostala je enigma sta se desilo te noci kada se Jevta probudio i kada je imao svoju poslednju viziju koja je ostala zauvek zabeležena na njegovom remek delu koje je i najviše napada imalo. U toj slici je mnogima koji su svoj renome stekli svojim ulaženjem u razlicite sekte i propagiranjem one vere koja je bila daleko od tradicije u kojoj je vaspitavan Jevta. U svom ateljeu u Beogradu, posle te izložbe povukao se is svih zbivanja i zatvorio se u svom ateljeu gde nije davao intervju ni jednom novinaru. Na racunima je imao dovoljno novaca koji je stekao kopiranjem slika u Luvru za narucioce i apsolutno se posvetio slikanju novih slika. Slikao je zatvoren sve do momenta kada je od jednog monaha iz manastira koji je u blizini sela odakle je Jevtin otac nije dao preporuku da se Jevta uzme za zivopisca te velike crkve, Prihvatio se onog posla koji uvek želeo, da se na zidovima crkve nadje ono najbolje sto je Jevta kroz svoje slikarstvo stekao. Zavrsetak crkvenog živopisa i freske koje su tada nastale su otvorila široka vrata Jevti da se njegov rad nastavio na mnogim hramovima u kojima je se predao do kraja svojoj umetnosti. Kao da se ta noc u kojoj je Jevta imao posetu i video. Cuo je glasove i jedini put koji mu je ostavljen je put koji samo odabrani biraju. Nije bio njegov put da se njegova dusa preseli na nebo, vec da otpocne ono stavranje zašta je Jevta bio rodjen. Da prestane da slika ovozemaljsku stavrnost i prolazno, da zivopise bozansko, harmoniju koju je u svojim nadahnutim vizijama imao. Poštujuci tradiciju, prepustio se molitvi i njegova ruka je ikone i freske pisala drugacije od svega što je u školama naucio. Zaboravio je sva stecena umetnicka pravila i nova dela su imala nešto što ni jedno prethodno nije. Boga. Prisustvo božansko, odsustvo lažne tehnicke savršenosti kojoj je vec Jevta poceo da robuje. Njegove slike koje je naslikao u Parizu i u Beogradu su ga opterecivale jer je znao da ta savršenost je privid i njegov pad u zamku da je svojom veštinom dostigao savršenstvo. U noci u kojoj se njegova duša borila sa samom sobom je izabrala da odbaci jedan lazni svet i da se prepusti u beskonacno, da svoju umetnost stavi u službu onoga od koga je i izabran. Jevta nije imao ni malo sumnje da je završeno njegovo robovanje pukoj veštini, da sve što bude nastalo ce biti drugacije jer se njegov život produžio da se njegova duša uveri da je covekova moc ogranicena dok gleda samo ovaj vidljivi svet, a onaj nevidljivi ne želi da vidi duhovnim okom i prenese svojom rukom one predstave koje su odraz božanskog u coveku i koje je u svojim vizijama u bolnici u Parizu imao.
Dok je cutao i negde u daljinu zagledan Jevta se gotovo izgubio u mislima. Milica je posmatrala tu Jevtinu promenu. Osetila je da samo spominjanje Pariza je kod njega izazvalo njegovo iznenadno povlacenje i zatvaranje u sebe. Pitala se šta je se to dogodilo tamo u Parizu za vreme njegovog boravka, dok je Jevta tako reagovao i prekinuo zapoceti razgovor.

U grad Valjevo su ušli preko mosta i Milica je u blizini parka, na parkingu ostavila auto, dvosed se izdvajao od ostali automobila.

Pošta se nalazila u centru grada i Milica je sa Jevtom krenula kroz stari grad, ulicom koja je ista kao što je bila još u tursko doba, poplocana kaldrmom, kuce sa doksatima i malim radnjama. Kao nekad u njima kao ostatak neke tradicije ostali su vec izumrli zanati, grncar je izložio svoje cupove, krojac je u izlog stavio kape šajkace, odela anterije, košulje od domaceg platna, u opancarskoj radnji su izloženi se žuti i šareni opanci za muškarce sa nešto vecim i povijenim kljunom šiljkani i ženski ispeleteni od fine kože. U jednoj radnji kazanžija je radio na novom rakijskom kazanu, a na samom mostu sa desne strane smestio se berberin koji je odatle kroz širok izlog posmatrao prolaznike dok je sapunao i oštrio brijac i prepricavao po svom obicaju sve ono što se u jednom malom gradu dešava. U gradu kao što je ovaj u užem gradskom jezgru su živeli oni koji su vec pripadali gradjanskom sloju. Iz tih porodica koje su se nekada preselile iz okolnih sela u grad su potekli, prvi službenici u opštinskoj upravi, lekari, advokati. U staroj zgradi gimnazije gradjenoj u klasicnom stilu pored muzeja su radili prvi profesori koji su se školovali na beogradskim fakultetima. Preko puta gimnazije do reke sa širokim šetalištem prema drugom pešackom mostu se smestilo gradsko pozorište. Grad je bio za svakog onog koji prvi put udje u njega na prvi pogled kao i drugi gradici u Srbiji ali ono što ga je izdvajalo od ostalih je položaj da se obreo na dve reke koje se ispod gradske pijace i manjeg sportskog stadiona spajajaju i cine jednu vecu reku koja odatle mirno tece kroz vrbake kroz prilicno ravnu kotlinu.

Svako ko je video Milicu i Jevtu dok šetaju prema pošti je zapazio Milicinu izrazitu lepotu i Jevtin izgled koji je više odgovarao monasima u manastiru iz kojeg su povremno doalzili u grad. Grad i okolina koji je kroz vekove za svoje vodje imao jednog Protu Matiju Nenadovica je u okolnim selima imao tradiciju da se iz tih sela došlo najviše monaha i u ratnom periodu gotovo svetac je zatocen u logor onaj koji je postao patrijarh i duhovni otac Srbije Nikolaj Velimirovic. Na malom trgu gotovo na ulazu u fradski sud je tajala impozantna figura, prote Mateje Nenadovica, rad velikog vajara Mileta Jevtica koji je živeo u gradu sve dok ga rat nije odveo u Ameriiku da se više nikada ne vrati u grad koji je toliko voleo.

Svojevremeno mu je jednom davno otac Justin iguman manastira Celije kod Valjeva je pricao Jevti o obicajima i naravi ovog blagorodnog i vrednog naroda koji poštuje svoju veru i vekovima na ovom podrucju trpi žestinu neprijateljstva, trpi naneto zlo svih onih koji su dolazili sa oružjem u ove krajeve. Slušao je o kolebanjima i lutanju o nastalim deobama u narodu na cetnike i partizane, na dražinovce i komuniste. Politika i novo stvarene ideologije, koje su imale za cilj da izmene svet i donesu privid blagostanja su samo izazvale i produbule taj jaz, donele nesrecu i okitile mnoge kapije crnim barjacima u znak žalosti za poginulima na obe sukobljene strane. Prve komšije i rodjena braca su postali jedno drugom ljuti neprijatelji i množila su se zlocinstava kod onih koji su se oduvek o praznicim u svojoj veri okupljali u crkvi.

Iduci prema robnoj kuci i centru gde se nalazila pošta video se gradski hotel koji je bio nešto niže u odnosu na poštu i robnu kucu. Preko puta u neuglednoj zgradi je bila smeštena i banka. Grad se razvijao nekako haoticno, one lepe zgrade u klasicnom stilu koje su potojale pre drugog svetskog rata su ustupile mesto nakon rušenja nekim bezlicnim i netipicnim zgradama u kojima nije bilo ni one lepote ni dostojanstva naroda koje je u vremenu sticao.

Kod pošte se se rastali i Milica je ponudila Jevti: - Ako se ne žuriš nazad kada završim u poslove u pošti i banci možeš se vratiti samnom do manastira. – Jevta se zahvalio i dao Milici broj svog mobilnog telefona da budu u kontaktu. Na njeno veliko iznenadjene Jevta se ponudio da joj pokaže kako izgleda ambijent jednog restorana na reci Gradcu koji je imao izgled nekadašnjih vajata gde se stanovalo leti i unutrašnjost je opremljena u stilu mnogih kuca koje su nekada postojale u okolini. Milica je bila iznenadjena tom iznenadnom ponudom od strane Jevte i prihvatila je da se nadju kod samog parka gde je i parkirala svoj dvosed na obližnjem parkingu. U pošti se nešto više zadržala nego što je ocekivala, sporost službenika, izvesna gužva stvorena pred šalterima je kod nje izazvala pomisao da se neke naše navike ne menjaju bez obzira na uvodjenje kompjutera u poslovanje pošte. Da ljudi kao da ne prihvataju i više im odgovara nekadšnja ležernost i sporost u radu sa strankama.

U banci je išlo nešto brže i blago cudjenje je izazvala cinjenica da svoje cekove koji su bili izdati od engleske banke se u toj banci ne mogu realizovati. Viza kartica je vec bolje prošla ali je komunikacija sa engleskom bankom bila slaba tako da transfer novca sa njenog racuna u Engleskoj na racun u Valjevsku banku nece ici tako brzo. Nešto gotovine koju je imala ce zadovoljiti njene potrebe u narednim danima ali ce morati da podigne nešto novca kada krene u selo da poseti oca Savu i sestru Zoru. Milica je svaku priliku koristila kada dolazi da ode i provede bar neki dan sa njima u selu. I oni su se radovali njenom dolasku i njena soba je uvek cekala provetrena i sa mirisom unetog cveca za koje se uvek pobrinula sestra Zora. Osecaj srece što je sa njima je uvek zamenila tuga kada je odlazila a na kapiji ostali da stoje otac Sava i sestra Zora. Dok je vozila i pored nje promicale dobro poznate kuce uvek je njeno lice bilo u suzama. To je bilo jace od nje. Ta osecanja nije mogla i nije želela u sebi da uguši.

Do raskrsnice i mosta koji prelazi na drugu stranu male, brze i ciste reke Gradac, su dosli njenim dvosedom i preko puta ispod same brane je parkirala svoj dvosed. Posmatrali su sa mostica na samoj brani vodu koja pada, šum koji stvara i osecali njenu svežinu kao da se u vazduhu stvara neka fina izmaglica od sitnih vodenih kapi. Stazom koja vodi prema nekadašnjem mlinu na mestu gde je stvorena etno aoza su dosli i usli u usli restoran koji je bio prilicno posecen i njihov ulazak nije ostao ne primecen. Pojava Milice i markantna figura Jevtina je kod gostiju izazvala radoznalost. Kao da je u njihovim ocima se stvorilo jedno pitanje: - Ko je ta prelepa mlada žena, i taj muškarac sa kosom vezanom u rep, kovržave crne brade, uskog lica, lica koje kao da je izvajano ili ozivelo sa grckih figura. Iz njegove pojave i lika je zracila produhovljenost i blagost. Kao da oci uperene u njih nisu znale u koga ce pre gledati, na kome ce se više zadržati pogled, da kratko uživaju u lepoti koja se iznenadno pojavila na tom mestu u liku Milice i Jevte. Konobari obuceni u narodne nošnje su docekali Jevtu koga su ociti poznavali a pojavu tako lepe dame je i kod njih tog dana bi praznik za oci. Želeli su da ih ugoste i njihov odmeren i fini docek je ostavio snažan utisak na njih i osecali su se kao kod kuce. Predložili su da u njihovom restoranu probaju one specijalitete i probrana vina. Narucili su veoma ukusnu pastrmku koja je rasla iznad hidrocentrale u omanjim ribnjacima i koja nije izgubila od ukusa jer se vodilo racuna da ishranom se ne pokavare najbolja svojstva i ukus ribljeg mesa. Rucak je dosao kao predah u ovom danu koji je imao svoja iznenadjenja za oboje. Vino koje su pili je godio njihovom prefinjenom ukusu za vina, jer je i Jevta imao sklonost da uživa u retkim vinima i hrani koja je uvek bila na poseban nacin spremana. Njegova sklonost, i gotovo strast koju je jos u Parizu razvio da sam sprema hranu, da vešto koristi razlicite zacine. U njegovom stanu se uvek osecao poseban miris hrane koja se sprema. Jevta je Milici pricao da se kuvanjem i pecenjem mogu istaci ili pokvariti ukus i miris svih sastojaka nekog jela, da se gubitak boje i vizelnog utiska gubi i zelja i lucenje onih sokova kod svakog coveka da uzivanje pocinje od pogleda. Milica se smejala tim njegovim zakljucima. i rekla da se to uzivanje odnosi i na druge pojave. Nije bilo njeno ne manje iznenadjenje kada je slusala Jevtu kako poput vrsnog poznavaoca nabraja retke zacine i jela koja je pripremao. Dok su opusteno razgovarali, kroz prozore koji su bili otvoreni se cuo zvuk koji stvara voda, sum vode koja sa visine pada sa brane, Gradac je kao i uvek tekao hladan i cisto prozracan a male ribice su iskakale na brzacima a pastrmka se skrivale ispod stena ili se kao plave senke kretale kupeci larve i vodeni cvet.
Jevto, kako je ovde lepo, nisam ni slutila da u ovom kraju postoji ovako lepa i cista planinska reka. Priroda oko ove reke Gradac je zapanjujuce ostala netaknuta ili su ljudi odavde odlucili na vreme da sacuvaju reku i njene obale od zagadjenja
Dok je Milica govorila, Jevta je posmatrao i nije je prekidao, uživao je slušajuci njen glas, prepustio se tom trenutku na tom lepom mestu. Osecao je uzbudjenje kada bi ga preplavio kao val svaki njen osmeh i topao pogled. Prvi put je osetio nešto više od fizicke privlacnosti. U atmosferi, oko njih su njihova suzdržana osecanja izazivala onu finu napetost i želju. I vreme kao da je stalo dok su opušteno sedeli i caskali gotovo neobavezno kao dva prijatelja koji se vec duže vreme poznaju. Dok su nazdravljali taj neocekivani susret su pretvarali u nešto više od zajednickog druženja. Milica je iza Jevtine suzdržanosti i nenametljivosti otkrila jedan poseban svet. Jevta je iznenadio svojom suptilnoscu, njegova spontanost, opšta kultura i poznavanje istorije je u Milici izazvalo neskriveno divljenje. U razgovoru su više puta sa srpskog prelazili na francuski jezik, da bi neke svoje misli izrazili ili približili one posebne misli koje samo odredeni jezik može izraziti svojim bogastvom reci. Dok su razgovarali njihova pojava i medjusobna nežnost je bila prisutna u vazduhu te je izazivala pažnju kod onih koji se nisu mogli suzdržati da svoje poglede duže vreme ne zadrže na njihovim nasmejanim licima. Milicini obraze je prekrilo blago rumenilo, podstaknuto razgovorom sa onim koji je sve više privlacio svojom pojavom: Kao da ni birano vino nije probudilo one iskre u njihovim ocima kao što je probudila sama njihova blizina. Oboje su znali da je život jedan tren, da se živi svaki tren, sa svakim pogledom i osmehom i dodirom život prolazi. Kao da su oboje znali da se život ne može do kraja planirati, da ima svoje neocekivane obrte, da je nepredvidiva sudbina cesto uzrok mnogih prekinutih puteva i lutanja. Živeli su ovde i sada, kao da sutra ne postoji, kao da je ono što su ostavili za sobom bilo samo cekanje da dodje do ovog trenutka koji ih je ispunio obostranom srecom. Iza svoje suzdržanosti su osecali onaj ubrzani rad srca koji je uvek znak da je izmedju njih uspostavljena ona veza koja ce ih zauvek povezati magicnom snagom njihovih probudjenih osecanja. Jevta je bio siguran da je konacno došla ona koja ce usmeriti njegove misli ka onoj ljubavi koja se sanja i priželjkuje. Jevta se nikada nije odrekao ljubavi. Duboko je verovao da se treba prepustiti jednoj velikoj sve prožimajucoj ljubavi, koja je uvek cista i plemenita. Kada naidje pokrene osecanja poput planinskih potoka koji se brzo spuštaju i stvaraju reku u kojoj ce sve da vri od života.
Ovaj trenutak koji je dugo cekao, mu se ucinio nestvaran, nestvarna i Milica koja je pricala i smejala se. Posmatrao je njenu ruku dok nju naslanja glavu, posmatrao je njene pokrete koji su mu bili toliko poznati, kao da ih je video nekada davno u nekom snu koji je sanjao pa ga zaboravio kada se naglo probudio. Nije nalazio odgovor na jedno pitanje koje je sebi postavio onog trenutka u bolnici kada se probudio da bar pokuša da razume svet u kojem je video sebe kao i mnoge koji imaju više razloga da opravdaju svoje neuspeha nego da nadju reci da kažu istinu o svojoj nemoci da se suoce sa stvarnošcu. Sve ove godine koje je proveo u proucavanju necega što mu je stalno izmicalo i udaljavalo se, proucavanju kako da se izrazi a da ne prevlada ona veština koju je stekao neprestanim crtanjem. Sve što bi nacrtao je bilo toliko stvarno, nije bilo ni malo sumnje da je njegova veština kao i njegovo oko zapaža one detalje koji inace izmicu pažnji dok se ruka ne izvešti da sa lakocom linijom da prostoru neki oblik dajuci mu znacaj i smisao koji bi želeo. Sve što bi prikazao cinilo se previše savršeno, i ta savršenost i taj red koji je stvarao mu je zasmetao jer su svi oblici poceli da govore previše o tome kako izgledaju nego ono što bi trebali da budu. Zavodljivost i elegancija, savršen raspored, mere koje su tacno prikazivale su ga dovele do toga da postavi pitanje, šta dalje, kuda treba ici nakon ove stecene veštine. Zapocinjao je slike koje nije završavao, ostavljajuci ih jer mu se ucinilo da se na nijima ništa ne može promeniti. Sve više je vreme trošio na kopiranje onih dela koja su stvorena od necije druge ruke koju je mogao imitirati ali ne i idealno ponoviti. Koliko god se trudio da ponovi neki pokret ili izvuce neku liniju poput onoga koji je vec pre to na originalu to ucinio to mu je izmicalo i video je da njegova veština samo iluzija, da njegovo oko i ruka nisu savršeni. Ponoviti nešto što je neko uhvatio i zarobio u nekom prostoru je bilo za njega kao da je želeo da u taj prostor zarobi senku. Kao da je svetlost bila previše brza, da prikaže promene koje su nastajale na nekoj površini koje nije mogao da stigne da prikaže i morao ih je stvarati po secanju.
Jevta kao da se probudio iz nekog sna, kao da je zeleo da od Milice sazna sve ono što je dovelo u manastir. - Milice sta je to sto tebe dovodi u onaj pust kraj i manastir u koji retko ljudi dolaze - . Moje istraživanje je obuhvatilo period u kojem je put kojim su se kretale Hažije prelazio preko tog manastira. U starom rukopisu sam otkrila da tu jedino mogu da dodjem do odgovora koji toliko tražim - .
- Verujem da je tako, na neki cudan nacin nekakva tajna je prisutna i nisi samo ti dosla do toga - . - I moje iskustvo i predosecanje mi govori da se u tom manastiru dešavalo mnogo toga što nije zapisano ali samo mesto zraci takvom atmosferom koja ne iskljucuje mogucnost da su se i strašne stvari dešavale u dvorištu i samoj crkvi - . - Kada radim imam utisak da me posmatraju necije oci, ponekad cujem reci, neke glasove ili krike.
Nekoliko puta sam imao viziju coveka bele kose i brade koji se moli pred oltarom dok sam ulazio u crkvu - . Nisam sujeveran,
nemam halucinacije, ali duh nekih ljudi kao da se zadrzava i vraca na neka mesta gde su nekada bili ili se nesto desilo - .
- Jevto, neka svoja iskustva mogu uporediti sa cudima, neobicne pojave, da mi se razni predmeti pojavljuju na odredjenom mestu, stari rukopisi, neki podvuceni pasusi u starim knjigama me vode do nekih otkrica, kao da iza toga postoji neki put, neki plan. Kao da neki ljudi mogu da deluju kroz vreme i sve sto su postavili kao putokaz, zagonetku ili lavirint vodi ka jednom saznanju ima jasan cilj i svrhu - .
- Milice, moja saznanja su da je manastir bio više puta razaran i paljen. Poslednje razaranje i rušenje je bilo kada je srušen prilikom izgradnje pruge - . Nekome je bilo stalo da ga sruši i nije želeo da izmeni trasu pa je pruga presla preko samog manastira.
Kada je prestala sa radom i šine skinute, manastir je obnovljen na svojim prvobitnim temeljima koji su se nalazili ispod nasute zemlje i kamena - .
- Veruj mi da manastiri kriju mnoge tajne, vec duže vreme boravim u razlicitim manstirima i ništa nije isto kao što je u svakodnevnom životu. Vreme se ne meri jednako, mir koji se oseca na tom mestu je onaj mir koji mogu da stvore samo velike svetinje - . - Cak i nevernici priznaju da se osecaju sasvim drugacije kada se nadju u prisustvu svetih moštiju, da mogu da osete neku energiju koja ih prožima - .
- Jevto, nije nikakva tajna, da je mnogo novca potrošeno u službama SSSR-a da bi se istraživalo na nekim vidovima energija koje su u coveku, u prostoru oko nas i nasa saznanja su jos veoma ogranicena da shvatimo te pojave - . - Kako objasniti kontakte nekih ljudi sa duhom, koji im govori, saopstava sta se dogodilo ili ce se desiti u buducnosti. Postoje mnogi primeri da im se ukazuje isti lik, koji ima jasne namere i jasan cilj, na odredjenom mestu u odredjeno vreme kao po nekom planu dolazi do susreta - . - Da, Milice, ali ljudi cesto mistifikuju i takve pojave ocenjuju kao plod mašte i halucinacije - . - Ponekad se to i dešava da su neki ljudi opsednuti, kao da njihova tamna strana, probije i pojave se neki likovi koji nanose štetu licnosti koju zaposedaju. - Zaista je tako da covek može imati jedno telo ali njegova licnost se može transformisati - . - Ponekad sam imao susrete sa nekim ljudima, i moj kontakti sa njima su bili jednako dobri, ali sam doživeo da su se neki ljudi menjali do te mere da sam se pitao da li se radi o istim ljudima. Kao da je zao duh, ušao i potpuno promenio njihovu licnost. - Verujem da se zlo može projektovati, da se može koristiti odredjeni vid magije da bi se nekome nanela odredjena povreda ili bolest. - Nekoliko puta sam prisustvovao scenama kada je monah delovao molitvom na telo i uspevao da oslobodi coveka zla kojim je bio zaposedenut. - To se ponekad naziva, isterivanje necastivog. I sami lekari mogu prepoznati ono stanje koje se ne može okarakterisati kao zlo u coveku vec da je ocito dejstvo neke zle energije koja je obuzela dušu i telo i jedino se primerenijim nacinima pomoci takvoj osbi. Tu lekovi ne pomažu, besmislica je lekovima leciti nešto što izazvano na neki nepoznat nacin sa nekom odredjenom svrhom - . Ni crkva ne odrice mogucnost da covek može da zloupotrebi neke moci, da ih poseduje ili da ih može u toku zivota steci. Od coveka zavisi kako ce ono što nosi u sebi ispoljiti za vreme svog života ili ce se o onome o cemu su pisali ili govorili tek neki drugi ljudi mozda i posle više vekova više znati i prepoznati sta su to oni videli u svojim vizijama. - neka otkrica kao da traže da se poseje seme u vremenu pa da se ceka da ono poraste i požanje se plod kad se steknu uslovi i pojavi se onaj koji ce da požanje. Materijalizacija misli, da se iz misli i ideje stvori neki oblik koji ima odredjenu svrhu. Covek ima neverovatnu stvaralacku moc. njegova moc zamišljanja su neizmerni, njegova projekcija da u necemu vidi ono što drugi ne vide. Kao da su prisutni neki izvori kojima mogu da pristupe samo retki duhovi, pa da odatle donesu vatru novih saznanja i otkrica. Možda je na njima i velika odgovornost, da ono što donesu i otkriju ne dovede do našeg samouništenja. - Velike energije su prisutne i neka otkrica koja su toliko opasna da mogu dovesti do nestanka života na zemlji - .
Nadam se da ce razum prevladati, da ljudskoj pohlepi ima kraja i da ce se na vreme zaustaviti da ne dodje do kolektivnog ubistva.
Nekada su harale bolesti, tražio se lek, serum, vakcina, a danas
se pomeraju covekova saznanja o genetskom nasledju i nije iskljuceno da covek može da doživi namerno izazvanu mutaciju, podsticanu novim tehnologijma koje se u vidu implantata mogu unositi u organizam pri rodjenju deteta. Ono sto svaki monah zna da glas, zvuk, ono što se ne cuje može da izazovr promene u ljudima i izazove da dodje njihovog kontrolisanog ponašanja. Oni se protive da se bilo ko igra boga. Da koristi bilo sto da bi kontrolisao ljude, da ima nada njima vlast ili da vrši neku volju.
Jedinu volju koju priznaju je ona koju osecaju u svemu, a koja je potekla od stvoritelja koji je jedan i neponovljiv.
Zazvonio je telefon. Milica je cula drhtav ocev glas. Milice kceri moja, nasa Zora se razbolela. U bolnici je. Evo ti telefon i adresa. na odeljenje ce te pustiti odmah kada dodjes. Svaka rec je Milicu pogadjala pravo u srce. Suze su same krenule niz lice. – Milice sestra hoce da te vidi. – Dodji sto pre uzmognes. – Po njegovom glasu je je osetila da ne moze vise da prica. Dobro tata, doci brzo. Prekinuli su vezu jer svaka nova rec bi donela jos vise bola i Milici i ocu Savi. Pogledala je Jevtu, i rekla: - Jevto ono sto nas
u zivotu prati ili je sreca ili bol. U mojem zivotu saputnik je bol. Moja sestra je puno bolesna. Moram odmah da krenem da se spakujem i odem da je vidim. Brinem se puno, samo da ne bude neko zlo. Njene reci je prekinuo jecaj i tuga se uselila u njene do malo cas vesele oci. Ti ces samnom do manastira ili ces ostati do sutra u gradu.
Ne Milice, vraticu se sa tobom do manastira – Ako mogu nesto da pomognem, poznajem puno sveta, imam prijatelje lekare u zemlji i inostranstvu -. Uzmi moje telefone, moj mail i bicemo u kontaktu. Do malo cas veseli rucak je ostao daleko iza njih. Sve njihove misli su bile na strani koja ih najvise boli. Milica je vozila svoj dvosed brzo i sigurno. Jaka masina je slusala njene komande i siroke gume su gutale prostor tako da su vrlo brzo stigli nadomak manastira. Milica je stala i Jevta je izasao i auta. – Milice, nadam se da ce da ce sve biti u redu, da ce se sestra Zora oporaviti. Da ce bog da bude sve u redu. Milica rece. – Daj Boze.
Rastali su se. Jevta je gledao za autom dok se polako penjao prema motelu i nestao na krivini. Oseco je njen bol kao svoj. Za tren kada su njene oci bile ispunjene suzama pozeleo da je uzme na grudi, da je zagrli i utesi. Njegova osecanja su bila probudjena u toj meri da je znao da sve sto oseca nije nesto prolazno. Znao je da je Milica ona u koju se zaljubio i ta osecanja nije znao kako da izrazi, da ih ne pokaze i
spreci. Sve razlike koje su bile izmedju njih, zivot koji su vodili, a koji ih je spojio na ovom sudbinskom mestu. Tacka na kojoj se ukrstaju njihovi putevi odakle ce krenuti dalje ponovo sami ili zajedno. Usao je u konak i Lepa je ugledala Jevtu. Ugledala je njegove zamisljene oci, primetila je neku promenu u njima. Kao da se neki veo tame spustio u njih pa se sva svetlost gubila u njima. Jevto. Da ti kazem da ce priprata iduce nedelje biti pod krovom. da mozes da planiras dalje radove u priprati. Dobro Lepa ima jos puno dana kada cu preci da radim u priprati. Video sam da tvoji radovi napreduju i mozaici koje si zavrsila su lepi. Uvek sam cenio tvoju vestinu, tvoj odlican crtez i kolorit koji unosis u te mozaike. Lepa je sa zadovoljstvom slusa retke reci pohvale o njenom radu iz njegovih usta. I ovo je primila sa neocekivanom radoscu. Medjutim to je bilo sve sto je Jevta imao reci i otisao je u svoju keliju. Ona je stajala i pitala se sta se to dogodilo kada se Jevta povlaci i bezi od nje, stedi reci i izbegava njen pogled.
Milica je usla u svoju sobu u motelu, brzo se istusirala i obukla, kosu je vezala u rep i torbu sa laptopom i stvarima koja je uvek bila spremna stavila u kola. Na recepciji je ostavila telefone ako je neko trazi. Upalila je svetla na autu i krenula u noc. Njene misli su bile daleko, ona je pustila da joj vetar hladi vatru koja se razbuktala u njoj, njeno lice je gorelo, njene oci su plakale bez suza. Njena sestra Zora bolesna. Kako. Zasto. Moj Boze. Nasoj patnji nema kraja. Moj jadni otac. Ovo ce ga ubiti. Sada jos i Zora bolesna.
Ona koja se nikada nije zalila. Ona koja je sve svoje podredila drugima. Njenom prerano
umrlom bratu Bozi, njoj je bila kao druga majka. Njena podrska, njena mila sestra koju je volela tako mnogo. Bojala se da ne izgubi i Zoru. Gubitak u njenoj porodici je kod nje stvorio utisak da tome nema kraja. Da ce opet njeno srce naceti nova bol, nova patnja otvorice onu staru nezaceljenu ranu.