Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
Opet bih sa ovom "zajednicom nevidljivih" podelio jedno svoje razmišljanje (koje ima i delimično empirijsko potkrepljenje), ali ovde, na blogu kako ne bih dugačkim traktatima zamarao forum.

Pretpostavljam da su mnogi od nas osetili onu čuvenu "hemiju," neobjašnjivu i iracionalnu privlačnost između dve osobe, koju čak i ljudi iz njihove okoline primećuju. Imao sam taj osećaj više puta u životu. Komunikacija je mogla da teče satima, osećao bi se neki pritajeni i prijatni naboj, neka slatka neizvesnost i osećaj nečeg vrlo poznatog u razgovoru sa gotovo nepoznatom osobom. Ako bi se malo zamislio, u tim susretima se osećala i neka vrsta pripadnosti - gotovo kao da imamo pravo jedno na drugo, utisak da bi prvi poljubac bio kao stohiljaditi. I, najgore od svega, taj osećaj je bivao obostran...

Istorija pamti vremena gde su ljudi smatrali da je potpuno zdravo na prirodan način odreagovati u takvoj situaciji. Međutim, onda se javlja čovekov civilizacijski bunt protiv prirodnog i posezanje za odgovornošću prema neizvesnoj budućnosti. Danas je to već postalo pravi "civilizacijski čin" - razićićemo se "kulturno"uz blagi osmeh nelagodnosti na rubu usana - i sjaj u očima, koji tog dana verovatno ništa neće ugasiti.

Mnogi su tragali za uzrocima ove čežnje, neki su je objašnjavali "reinkarnacijom", drugi su je opevali kao ljubav, a neki su čak i poverovali u to... Međutim...

Šta ako je hemija najgora prevara naše besmrtne duše? Šta da radimo ukoliko izvor ove čežnje nije u drugome - nego u nama samima? Šta da radimo ukoliko je hemija prepoznavanje nekakvog sopstvenog odraza u drugome, naša podsvesna i potajna želja da sebe utisnemo u drugoga? Šta da radimo ukoliko je hemija zapravo narcisoidna iluzija koja u drugome traži samoga sebe?

Imam utisak da se hemija dugoročno uvek izjalovi. Tačno je, ona ima kapacitet da bukti kao sveprožimajući oganj strasti koji poput šumskog požara sve pred sobom svodi u pepeo - ali, zaista, zar na kraju to i nije rezultat? Zar iza hemije na kraju ne ostaje upravo to - šaka sivog pepela.

Iz iskustva ću potvrditi da nema jače strasti od one koja se rodi iz hemije, nema intenzivnije uzajamne predaje, nema većeg uzbuđenja, nema lepšeg i slađeg osećaja susreta dve lutajuće duše; međutim, mislim da naša krhka smrtna tela nemaju kapacitet da izdrže taj oganj i da sagorevaju kao da su polivene najljućom kiselinom ili najgorčim pelenom.

Iza hemije, čini mi se, zapravo stoji paklena mašta Narcisa da vodi ljubav sa samim sobom. Možda je to ono što osećaj čini tako magičnim i neponovljivim - sve dok ne preostane samo šaka pepela. Svaki put kada smo robovi onoga u čemu neizmerno uživamo, mi zapravo izdajemo sami sebe i poput lešina dopuštamo da plutamo niz reku života, sve dok ne završimo u vodopadu očaja iz kog nikakvo "plivanje" više neće moći da nas spase.

Ali, ukoliko je ovo problem, a ne samo moja uobrazilja, gde je onda rešenje? Meni se čini da ga vidim u borbi protiv prirodnog uslovljavanja, u opiranju instinktu i ropstvu čulima. Uživati, da i uvek, ali ne i biti samoživi rob sopstvenog uživanja. Ispiti slatki nektar hemije, ali mu ne dopustiti da se izmetne u kiselinu koja bi nam razorila utrobu. Voleti, ali ne zbog "lepote" samoga sebe koju otkrivamo u drugome, nego zbog lepote drugog koju kroz komunikaciju upoznajemo, dopustiti sebi da zavolimo lepotu drugačijeg - pa čak i stranog, nama tuđeg. Jer samim upoznavanjem i prihvatanjem drugog, ono postaje naše na najkvalitetniji i najnepretenciozniji mogući način. Danas, posle svih mojih iskustava, čini mi se da je ovo jedini način da oni koji traže ljubav (tu famoznu i toliko neshvaćenu reč) možda i uspeju da je nađu. A ostale, koji su postali pepeo, nažalost će oduvati pustinjski vetrovi i od njih izgraditi dine sećanja.