Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
Znamo da je označavala "preporod" misli i duha. Ali, da li je to zaista i bila?

Duhovi razočarani uzvišenošću hrišćanstva i imbecilnim licemerjem Hristovih sledbenika, pokušali su da iz mračnog srednjovekovlja iskorače unazad - ka svetlu prethrišćanske antike. Međutim, čini mi se da se eksperiment završio neuspehom, koji je umesto slobode za kojom su tako strasno žudeli, renesansnim dušama uglavnom doneo dekadenciju. Naime, koliko god da su to pokušavali, čak ni pesnici (ti glasnici bogova), nisu uspevali da pobegnu od nasleđa svojih hrišćanskih predrasuda o "urođenoj krivici." I zaista, svako prepuštanje užitku porađalo je taj odvratni i iracionalni osećaj krivice, koga bi mogli da se oslobode samo sporadično i uz velike napore. Teret te apsurdne krivice oseća se u gotovo svim delima uzvišenih umetnika i pesnika renesanse.

Kada na primer pogledamo njihove antičke uzore: Menandra, Plauta, Katula, Ovidija, Juvenala, Petronija ili Apuleja (namerno sam izabrao "lakše" i "vedrije" autore), čak i njihov najdublji mrak probijaju zrakovi svetlosti i vedrine. Nasuprot njima, čak i najvedrije duhove renesanse (čak i u njihovim najvedrijim sonetima i pričicama), povremeno daju nagoveštaj neke čudne, prikrivene tame.

Na primer, Apulejev ZLATNI MAGARAC i Bokačov DEKAMERON... Apulej je usavršio helensku narodnu priču i na duhovit i gotovo poetski način je preokrenuo u jednu duboku i mističnu duhovnu potragu. Tu su priče, pošalice i erotske anegdote, ali one su poput anestezije neophodne veštom hirurgu koji nas zaseca mističnim prisustvom smisla. Bokačova alegorija odaje prvobitno utisak želje da pruži razonodu grupi od deset mladih plemića (5 žena i 5 muškaraca - nadam se da niko ko je čitao ove knjige neće biti uvređen ovim neophodnim podsećanjima na sadržaj?). Ali, svrha njihovog okupljanja nije da podele radost i strast - nego pre svega, potreba da pobegnu od kuge i da svoju mladost i lepotu uklone od truleži i raspadanja. Dosadu seoskog života otklanjaju pričajući jedni drugima priče koje su proizvod višemilenijumske hipertrofije apeninskog folklora. Na neki način, to putovanje je bilo preteča onoga što neki od nas (koji se sigurno međusobno prepoznaju) i danas rade na internetu. Neke priče su komične, u mnogima su protkani šaljivi i erotski momenti... Ovo delo sam čitao 20-tak puta u životu i zaista, nikada da mi dosadi.

Međutim, jedna od tih priča me je uvek fascinirala i užasavala u isti mah. Reč je o (pretpostavljam nimalo slučajno), stotoj, poslednjoj priči iz ove zbirke. Priča o markizu od Saluca i ženi fascinantnog duha Griseldi, originalno nije Bokačova i samo je adaptirana u Dekameronu. Nije čudno da je u poznom srednjovekovlju upravo ova priča o ultimativnom požrtvovanju i smirenju bila najčešće i najviše prepričavana. Petrarka je verziju koja je poslužila kao predložak Bokaču preveo na latinski (ovde dajem link ka engleskom prevodu ove priče s latinskog:).

Nemam nameru da ovde prepričavam ovu fascinantnu priču-koga interesuje neka je pročita. Ono što je mene međutim uvek interesovalo jeste, da li je nešto poput toga moguće i koji bi bili motivi tolikog požrtvovanja s Griseldine strane. Za autore priče, motiv je Griseldina ljubav...

Priznajem, ja i dalje ne znam šta je to ljubav i ne bih se usudio da nagađam. Pa ipak, čini mi se, kada god o njoj razmišljam, da mi upravo ova priča rezonira u podsvesti. I yaista, moj mračni ID iz podruma podmuklo došaptava da je to zapravo ljubav: bezuslovni skok vere (koji nikad nisam učinio), beskrajno požrtvovanje (koje nikada nisam iskusio) i potpuna predaja (na koju se nikada nisam odvažio). Da li ta famozna "iskra božnskog" koja nas navodno pokreće i obitava u nama ima kapacitet da zažari plamen takve ljubavi? I mnogo važnije pitanje - zar nam takva ljubav uopšte i treba, da nas sagori u pepeo koji ruke voljene mogu podjednako da prigrle, kao i da bace u okean zaborava?

Odgovore na ova pitanja nemam i zato ih postavljam ovde, pitajući se da li ih bilo ko uopšte i ima? U svakom slučaju, mislim da su renesansni majstori iz ovih razloga toliko često u svojim delima spajali ljubav i smrt, u vrtoglavom mevlavijskom plesu na ivici egzistencijalnog bezdana.

U svakom slučaju duboko se i pokorno klanjam Griseldi, renesansnoj boginji ljubavi prostog porekla i božanske duše...