Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
Danas bih sa onima koji imaju živaca i volje da čitaju ove moje škrabotine podelio malo konvencionalnija razmišljanja. Ne mogu da se setim kada je svet tačno upao u vreme

frustracija - ali, sećam se nekih drugačijih vremena. Istoričari međutim upozoravaju da je žal za prošlošću zapravo onaj strah od smrti ka kojoj hrlimo, kada pređemo polovinu

života. Svakako, veliko je pitanje da li je nekada "sve bilo drugačije" ili je to samo odraz moje potrebe da svet pamtim kao bolji. U antici su imali isključivo takvo shvatanje

sveta, koji od zlatnog, preko srebrnog ide ka bronzanom dobu da bi konačno završio okovan očajem "gvozdenog doba" (za Hinduse je to na primer bio put od krta-juge ka kali-jugi).

Prošlost se slepo glorifikovala i činilo se da budućnost ne donosi ništa dobro. Ovog ontološkog pesmizma i eshatološke groznice nije oslobođeno ni naše prosvećeno doba, u kom

bi tehnologija već uveliko trebalo da je sahranila stare i nove bogove ostavivši darvinističku parolu homo homini lupus kao novu doctrina sacra našeg žalobnog doba.

Nisam tmurno raspoložen i ne trudim se da svet dodatno obojim mračnim bojama - naprotiv, samo pokušavam da saberem neke utiske koji mi se već dugo gomilaju. Često otputujem

izvan Beograda, nekada po Srbiji a nekada i u inostranstvo i iz nekog zagonetnog razloga gde god da odem, uvek mi je drago kada se vratim ovde. Ali, onda počnem da primećujem

prizore koje bih (da nisam otputovao) verovatno ignorisao kao svakodnevnicu. Uglavnom sam po centru gde i živim i radim, tako da imam izuzetno sreću da ne moram da koristim

živopisne "blagodeti" našeg gradskog prevoza. Međutim, kada negde žurim pa se dogodi da se vozim jednu do dve stanice, gotovo uvek primetim frustraciju vozača koji naglo kreću,

naglo koče i voze kao da su besni zbog činjenice da imaju solidno plaćen posao u ovim nesigurnim vremenima. Možda su ljuti zbog turskih firmi koje nam ko zna kakvim dilovima

uzurpiraju javni prevoz i pišu pretnje po bilbordima ukoliko se ne družimo s njihovim "pričajućim mašinama"? Možda im smeta što voze prastare krševe, sklone da se zapale, zadime

i prepuknu na bilo kojoj većoj uzbrdici? A možda samo misle za sebe "da vrede više i zaslužuju bolje" od onoga što rade, mada većina njih nema neke veće "kvalitete" od činjenice

da su položili za "E" kategoriju i imali vezu u pravoj stranci da se zaposle.

Takođe, sve češće primećujem da, kada uđem u radnju i tražim neki proizvod koji bi tu inače trebao da se prodaje, nailazim na isprepadane prodavce, koji me gledaju unezvereno,

širom raširenih očiju, kao da ih pitam da li prodaju titanijumske karoserije za spejs-šatl ili bočicu "zombi-virusa." Normalno, u početku sam mislio da možda nešto nije u redu

samnom, da sam se čudno obukao, da se čudno ponašam... Ali, proverivši se i lično i upitavši prijatelje, shvatio sam da na meni nema nekih mutagenih promena i da ne izgledam kao

neko ko je malopre pobegao iz ludnice za kriminalno poremećene. Na sve strane strahovi, opšta inflacija nepoverenja, arogancija i frustracija kuljaju, a apatija caruje... Sve

vrednosti su devalvirane. Danas reči Vilijema Batlera Jitsa iz pesme SECOND COMING zaista zvuče proročki:

THE SECOND COMING

Turning and turning in the widening gyre
The falcon cannot hear the falconer;
Things fall apart; the centre cannot hold;
Mere anarchy is loosed upon the world,
The blood-dimmed tide is loosed, and everywhere
The ceremony of innocence is drowned;
The best lack all conviction, while the worst
Are full of passionate intensity.

Surely some revelation is at hand;
Surely the Second Coming is at hand.
The Second Coming! Hardly are those words out
When a vast image out of Spiritus Mundi
Troubles my sight: a waste of desert sand;
A shape with lion body and the head of a man,
A gaze blank and pitiless as the sun,
Is moving its slow thighs, while all about it
Wind shadows of the indignant desert birds.

The darkness drops again but now I know
That twenty centuries of stony sleep
Were vexed to nightmare by a rocking cradle,
And what rough beast, its hour come round at last,
Slouches towards Bethlehem to be born?

Ali, zašto o tome pišem ovde i sada? Pre svega, zato što trenutno taj utisak nosim sa sobom. Svet zaista možda neće nestati u nuklearnom bljesku - lako može da se dogodi da ga

okonča šapat prosečnosti.

Pre svega, sebe ubrajam među potpuno prosečne ljude. Gotovo ništa me ne izdvaja iz gomile drugih sličnih, koji iz dana u dan tumaraju jedni pored drugih, rezignirano se sudaraju

kao da su jedni drugima nevidljivi. A kada sunce zađe, onda prilazimo svetlu naših računara i najčešće sve svoje neispunjene želje, neodgovorene uvrede, pretrpljene strahove i

izgubljene nade istresamo na poljanama virtuelnog, bez bilo kakve želje, nade, učinka ili plana. Nekada su "blejale" ovce a danas "bleje" ljudi, čekajući karnalnu feštu i jutro

nesvitanja, kao potvrdu svega najcrnjeg od čega su strepeli i čemu su se nadali.

Zarobljeni i okovani prosečnošću, podležemo teroru svakidašnjice, hodamo ka giljotini apokalipse i psujemo tiho sebi u bradu - a svet je i dalje, uprkos svima nama, LEP. Naša

unutrašnja tama jedini je razlog što je njegova lepota pomračena u našim očima. A ta tama je posledica ropstva, onog ropstva koje svakodnevno sami biramo, čiju sigurnost želimo

i mrzimo istovremeno, svih okova koje smo sami sebi stavili na udove - voljne žrtve, koje niko ne traži. Nema Avramovog noža da preseče vratnu žilu sinu Isaku, niti Agamemnonove

oštrice da pogubi voljenu kćer Ifigeniju - ali žrtve stoje tu, same se nude u procesiji uzaludnosti, tražeći svetlo izgubljenog smisla. Sokolar je izgubio svoga sokola, zver

šeta po Vitlejemu ali to su sve subjektivne projekcije našeg nedostatka volje da teror virtuelnog zamenimo za borbu u stvarnom životu. Ovde čak nismo ni nasmejane životinje,

zato što ekran podjednako upija naš smeh i naše suze, dok u nemoj procesiji, bezlični i sivi, hrlimo ka ništavilu.

Ovaj zapis ne govori o bilo čemu, ovo nisu moralne lekcije ni pridike i slobodno smatrajte da se sve što sam zapisao odnosi samo i jedino na mene i moje krajnje subjektivne

utiske koje je donela ova noć u gradu koji neizmerno volim, ali sve manje prepoznajem njegov duh. A kada prestanemo da prepoznajemo svoju ljubav, nije li to onda i početak

njenoga kraja?