Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Nešto sam, tokom razgovora, počeo da se pozivam na ovu priču, te hajde da je stavim negde odakle neće često nestajati... Smile

-------

Stojim, savijen, sa glavom duboko nagnutom ispod branka nečijih kola na parkingu. Šakom sam se uhvatio za rub haube, i gledam.
Iz senke, negde kod zadnjeg vešanja, svojim širom otvorenim zenicama gleda me tršavo crno belo mače.

"Dođi," kažem, a ona me gleda, ne trepće, zamrznuta ravnotežom straha i radoznalosti.

"Dođi," jednu šapu drži u vazduhu, i stoji tako, večno kao porcelanska figurica. Strah ju je preuzeo i potpuno joj teče venama.
Ne može da mi priđe.

Mače dobro pretpostavlja da ću je pomaziti, a i ima poprilično dobru ideju da bi ono što držim prstima mogla biti neka hrana.
Ipak, stoji, zamrznuta.

"Dođi," seo sam na pločnik, i opustio se, cenim da će ovaj poduhvat potrajati. Mačka me gleda. Može da pobegne na bilo koju stranu ispred kola, ali...
Dođavola zanimljiv sam joj.
I šta mi je to u šaci?

Sad postaje već stvar inata. Negde sam već krenuo, ali sve to je manje važno. Ova mačka dobija novu važnost za mene.

"Smiri sebe," ponavljam mantru u glavi, "ne smiruj nju." Na trenutak sam zatvorio oči.
Smirio sam disanje, opustio se.

"Dođi," ovo sada je rekao neko drugačiji.

Još je tu.
Prišla je za jedan mačiji mikrokorak i to joj obnavlja sav adrenalin u krvi. Kada bih joj sada lupio čvrgu po kični, zazvonila bi kao G2 na klaviru, tamo, u onom visokom registru, gde nije dovoljna samo po jedna žica.
Kristalno čistog zvuka, napeta do pucanja.

"Dođi," već sam se opustio i valjda ne izgledam preteće.

Put joj je otvoren sa svih strana. Može pobeći bilo gde.
Ali ja je zovem.

"Dođi," pokušavam da ne bivam sam sebi dosadan, i već neki udaljeni ritam počinje da preuzima ceo ovaj pregovor otmičara i taoca na parkingu.

"Dođi maco,"...

Do pre nekog trenutka, pitanje mačke koja neće da izađe ispod kola ... bilo mi je nešto najvažnije na svetu. Neki sujeverni deo mene vezao je sva sranja i sve uspehe koji su me skoro zadesili za tu jednu, kockarsku pobedu.

"Dođi bre pička ti materina!"

Mačka stoji, opuštenija, ali sada svesnija nego ikada, da ama baš nikada ne mora da mi priđe ni milimetar bliže nego što joj je volja.
Volja joj je, ali me zajebava.

Sedi spremajući se da obavije vrh repa oko prednjih šapa.

"Dođi," sva mačeća važnost sada već dobija neku relativnu vrednost.

"Dođi maco," gotovo, spalio sam se. Jebeš mačku, đavo da je nosi.

"Dođi," nisam, odustao, nemam pojma zašto.
Valjda sam tvrdoglav.

Došla je.

*************

Završio sam odgovor na mail koji mi je stigao odavde.
Nije mačka, žena je, sa svim svojim željama, snovima, planovima i po kojom masnicom koja se vremenom nakupila. Paketom vremena prošlog.
I uplašena je.

Iz njenih par redova, vidim je kako stoji sa jednim stopalom u vazduhu, raširenih očiju, kičme zapete do istog onog pucanja, zamrznuta.

**************

Protresao sam glavom, čisto da rasteram viziju i kucnuh po mišu, da vidim šta sam to upravo poslao.

Sunce mu lebovo.

"Dođi!"
Manje više.


P.S.
Nije važno zašto sam ovo napisao.
Važno je, mislim, gde se mi razlikujemo od te mačke pod kolima.
Mačka je jednostavno biće i nju kontroliše oko pedesetak grama straha, nagona, i svojeglavosti u toj maloj glavi. Ona će odlučiti prvom prilikom kada nešto u sredini naruši ravnotežu, neko zatrubi, ili ja odustanem.

Nas poprilično kontroliše skoro kilogram straha u glavi, kilogram neosnovanih tripova, pogrešnih (i pravih) priča, kilogram predubeđenja...

Za razliku od te mačke, vidim ljude, u sred namere o koraku, koji nikada neće steći snage (čitaj muda) da dignu tu drugu nogu...
Dok vreme ne isteče...

Jer, dođavola, jedina nagrada je... posle još ima da se hoda!


I misliš da, samo ako napraviš neku grešku, cela životna konstrukcija će se razleteti kao maslačak na vetru.
Kao da to tako ide...