Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
ZRNO ROMANTIKE

Nedelja je, poslednji dan maja. Kao i svaki drugi, pomislio bi neko, dan kao dan, a ipak meni tako vazan, jedini preostali lep i vazan dan u godini. Dobicu cvece od Martina! Jednostavno, zar ne? Zapravo, toliko je smesna jednostavnost ove price, da ironijom mogu zvati sve sto me seca na nas. Na danasnji dan, pre.. pre mnogo leta, Martin i ja smo krenuli na nas put do srece. Prvi put me je poljubio, prvi sam ga put osetila, stvarno volela. Od tada, pa eto, sve do danas, salje mi cvece, buket crvenih ruza na dan naseg pocetka. Nikad mi nije bilo jasno zasto mi to cini, no s vremenom prestala sam misliti o tom i stadoh uzivati u tom zrnu romantike, mom poslednjem zrnu romantike.
Martin… Moj dragi Martin. Bilo je to davno, a ipak, svake mu se crte secam. Voleo me je, nemoguce me je voleo. Ja sam tad bila mlada, bezbrizna i luda i nisam bila spremna za velike ljubavi. Meni tad Orkanski visovi nisu bili neki film. Htela sam: Ah, do vraga i glupa opravdanja! Jednostavno, bila sam budala, odvratna kukavica, bojala se ljubavi koja mi se na dlanu pruza.
On nije odustajao, pisao mi je pesme, vodio me na duge setnje po kisi, recitirajuci mi Jesenjina. Bez pravog povoda, kupovao bi mi cvece, moja soba bila je puna njegovih sitnih poklona. Ostavio je trag u meni, ovoj sobi i svemu sto bi dotakao njegov pogled.
Nakon njega, grlile su me mnoge ruke. U nasim parkovima, neki pogresni ljudi svasta su mi obecavali. Zanimljivo, ovom sobom, mojom detinjskom, devojackom i sada sigurno poslednjom, prodefilirali su mnogi muskarci, bilo je svega, mozda i ljubavi, ali onaj svileni dodir Martinovog tela, onu iskrenost i blagu tugu u ocima "niko nije imao". Pusta obecanja, glupi rastanci i svega, svega osim romantike.
Volela sam ga, upravo onako kako sam mastala da bi trebala nekoga voleti. Tragedija je samo, sto sam to tek nedavno sebi priznala. Prestara sam za obmane, makar i morala priznati da sam onda, ostavivsi njega, cvrsto zalupila vrata svoje srece, s druge strane, naravno.
Do vraga, imala sam tada dvadesetak godina, pregrst snova i prokleti osecaj da jos ima vremena. Vremena doduse, sve manje, ima i sad, ali ljudi, nema ljudi. Moj sused, ribolovac, kaze kako prava riba trzne jednom u zivotu, na nama je samo da smognemo snage povuci je. Ne uspemo li tada, mozemo zivot potrositi sedeci na obali, no ribe nasih snova vise biti nece. Eto, on vec 65 godina lovi i niko ga ne moze uveriti da jednom nece zagristi prava. Moj je problem, nazalost, sto znam da je moja sansa u nepovrat prosla. Ne pitajte me samo sta cu sa ostatkom zivota: Ah, sto sam uopste mislila o tom. Nevolja je starosti ove, sto telo vene, a dusa jos istom rosom cvate.
Gde li je sad i sta je radio sve ove godine? Nisam ga videla gotov trideset godina, a cini mi se da sve o njemu znam, kao da je tu negde i da ce se jednom pojaviti sa buketom ruza pred vratima, istim onim vratima, koje sam mu onda grubo zatvorila.
Stajali smo tada na mom pragu, kisa je lila, a moje reci, poput tih hladnih kapi, rusile su polako pescanu kulu njegovih snova. Bio je miran, kao da je znao, pre ili kasnije: Ko bi pomislio da sam tada, ispracajuci ga placuci, plakala ustvari za svojom prvom i jedinom ljubavi, za zivotom svojim. Zastao je nacas, okrenuo se lagano i rekao:
- Odem li sada, ni trunke manje te voleti necu, ali znaj, nikad se vise necemo sresti, iako cemo mozda, umirati – zeleci to.
Nije ni slutio koliko je tada bio u pravu.
Zasto se nije javio svo ovo vreme? Ako me je zaboravio, cemu onda cvece svake godine? Mozda zna da sam nesrecna i sama, pa me kaznjava podsecanjem na to kako sam ga odbila. Ne, ne verujem. Uostalom, datum je ovo naseg pocetka, a ne kraja… Dakle, on misli na nas, pamti tu divnu proletnju noc. Sedeli smo u parku, sami i sretni. Na moje da, zaplakao je kao malo dete, pogledao u zvezde i kliknuo:
- Nikad im nisam bio blizi!
Niti ja dalje nego danas, Martine moj.

Dosta s meditacijama, doci ce cvecar, treba dovesti kucu u red, navuci masku laznog reda i blagostanja. Dakle? Sta mi je doneo ponos, sta osim godina i tisine s druge strane stola? Zar ce me na nebu neko pohvaliti sto sam potrosila zivot ne javljajuci se voljenoj osobi, sve u korist zenske tastine. Nisam se javila, bila sam ponosna, cvrsta, istrajna u principima, mozda i prava zena, ali s tom diplomom prazninu srca moga nikad necu pokriti. Do vraga i sve. Oblacim najlepsu haljinu, vidim davno vec zaboravljenu sminku, skidam masku i stavljam sebe. Danas idem njemu. Ne, ne znam sta cum u reci, nista posebno, volim ga, celi svoj zivot ga volim, pogresila sam, sad sam tu i to je sve.
Dolazi cvece, buket mirisnih ruza. Sad, sad ili nikad:
- Oprostite
- Izvolite gospodjo
Ima li smisla da ga ispravljam i kazem mu da sam gospodjice. Na mnoga takva pitanja kasno je za odgovor.
- Stupila bih nekako u kontakt sa osobom koja salje ovo cvece
- Nemoguce gospodjo
- Molim vas, mladicu i ne terajte me samo da vam objasnjavam koliko mi je do toga stalo
- Ali
- Ucinite mi to, nemam ja bas vremena za nove pocetke
- Dobro, iako ne bi smeo. Moj otac ima malu cvecaru u gornjem delu grada. Jednom, udje neki covek sa najcudnijom narudzbom koju cu moj tata. Trazio je da Vam, na odredjeni dan u godini, saljemo cvece, sve do Vase smrti. Izvadio je gomilu novca, uredno platio i nestao. Prvih je godina i on isao sa nama. Cekao bi negde prikriven, pitao potom za Vas i odlazio. Pojavio bi se tek iduce godine, uvek u isti, ovaj dan. Onda jednom, mesto njega dodje neki covek, obavesti nas o gospodinovoj smrti, te nas zamoli da nastavimo svoj posao, ali Vama da nista ne govorimo. Ako Vam to nesto znaci, pricaju da je utihnuo s Vasom slikom u ruci. Hm.. Ljubav bese to. Oprostite, do vidjena.

Stojim jos dugo na vratima, gledam u daljinu i ne placem. Ni suza, ni njih vise nemam. Ulazim u sobu, iz vaze vadim uvele, pozutele ruze, stavljam nove i jedino sto vidim, mrlja je od vina na mojoj haljini. Vina kojim smo nekad nazdravljali, nazdravljali ljubavi nasoj.


poznanik