Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
ŠETNJA...

Pre neki dan su me vodili u Šetnju moj Drugar sa malo Godina i njegov Pas. Kad sam shvatila da Oni to mene izvedoše u Šetnju, rekoh odlučno – dalje neće moći - i okrenuh se da se vratim.... Kući.... Uz put shvatih zašto su me vodili . . . Dok odmakoh od njih, izgubih se u nedođiji, u nenaseljenima naseljenom kraju, poznatijem kao Neki. Jedini orjentir behu mi Bandere – dok ima Bandera, ima i Civilizacije! Bandere uvek vode Negde. Tako mislih dok ne nestade Bandera. Onda stadoh da se okrećem i preokrećem . . . Gde se dedoše? ?? Sreća u nesreći, prođoše Kola pored mene, lagano me odbaciše u stranu, u neki Snežni Smet . . .Ali, to beše znak – za njima! Kola uvek idu Negde. Tu ne pogreših. Ova su išla Negde, a Negde su i stigla kad sam ih sustigla. Pored njih stajaše On. Pogleda On mene, pogledah i ja Njega. Izbeči se On, izbečih se i ja. Pokaza zube On, pokazah i ja. Pa me opet pogleda, ali da ne bismo nastavili Igru Ogledala, ja ga ne pogledah, već upitah: „Kako odavde stići do Betona?“ „Do čega?“, upita On mene. „Pa do Betona. Znate, onog Betona kuda idu . . . “ „Auuuu“, reče On, „pa znaš li ti gde si ti otišla?“ „Pa, ne znam. Jer da znam, ne bih vas imala šta da pitam.“ „A“, kaže, „ti se moraš Vratiti pa izaći na Put.“ „Aha!“, reko, „Ali– kako da izađem na Put?“ „Pa, lepo! Samo ideš Nazad i odeš na Put.“ Ovaj put već ništa ne odgovorih, nego ga samo tužno pogledah. „A gde treba da stigneš?“, inteligentno me priupita. „Pa . . . Kući.“ Sad se On pretvori u upitnik. „U Ja kraj“, rekoh kad shvatih što me tako gleda. „E, teško ćeš ti to. Znaš li ti gde si sad odatle!?“ „Pa, ne znam, a volela bih da znam. Onda bih i otišla tamo.“ „Pa, dobro“, kaže meni čovek, „ti se vrati Nazad, pa idi na Put.“ „Vrlo rado, Gospodine On, samo kuda da idem do Puta?“ „Pa, Nazad, samo Pravo.“ „Da, ali ja i jesam išla svo vreme samo Pravo, a nisam sa Puta došla u Neki, nego iz Njiva. Ako opet budem išla Pravo, opet ću otići u Njive.“ „Ma, ne’’, kaže meni On, ’’Samo idi Pravo, pa kad prođeš Brdo, samo Pravo, izaćićeš na Put.“ „A koji Put?“ „Pa Put kojim se ide do Ti . Znaš li gde je Ti?“ Obradovah se – „Znam gde je Ti!“, ali, omah zatim se rastužih: „Ali, ne znam gde sam Ja . . .“ „A, pa to je lako! Ti si u Neki!“ „Eh . . . “, izustih. „Nego, kako ja da dodjem do Ja . . . Kuci . . .?“ „Pa, ništa - idi natrag Pravo i samo Pravo dok ne prođeš Brdo, a onda idi Pravo.“ „I tako da idem Pravo“, ponavljam ja, „bez obzira što sam idući Pravo došla iz Njiva u Neki ?“ „Da!“, kaže On meni. Vidim ja da ne znam više kuda vodi ovaj razgovor, kao što ne znam ni kuda Putevi vode, pe se zahvalih i okrenuh Natrag. Uskoro dođoh do Bandera, pa utabanom snežnom stazom krenuh da idem Prvo. Idući stigoh na blagu Raskrsnicu. Zaista Polupravo (al na Levo) beše se pružio jedan Put, a Polupravo (al na Desno) beše Put u Njive. Shvatih gde omaših, pa veselo mašući Repom Potrčah time na Levo Putem . . . I Stigoh do Ja . . . Kuci . . ., a onda svuda dalje . . .