Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

od
Poznajem neke kapetančine
-sve same surove morske vučine.
Nose bradurine.
Puštaju brčine.
Puštaju obrve.

Sto čuda načine.
Na sve bi načine da su muškarčine.
Sve bi da učine da su mangupčine,
da su mornarčine,
da su junačine.
Al’ sve su ove kapetančine
za mene obične trice i učine.


***

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i prečih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.
More je ogromna muška sloboda.


***

Mornari znaju: more se plavi
samo u sećanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lađe
i samo daleka putovanja.

More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.


***

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
I miluju mu kovrdže zelene
i u svetlost ga umotavaju,
I menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepšeg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj šlingeraja
od algi zelenih i bele pene.


***

Oblaci što se nad njim roje
Nad kolevkom mu kroz večnost stoje.

Mlekom ga od munje i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
šlagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rođaci
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rođaci
more i ogromna vasiona.


***

Možda i ne znaš:
Svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.


***

Šta čekaš ?
Šta gnjaviš ?
Šta metiljaviš ?

Prodaj šta imaš i kupi vreću.
Natrpaj u nju svu svoju sreću.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
-pravo na more.

Isprazni džepove.
Sve živo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Šta čekaš ?
Idi u mornare.


***

Idi i vidi što su mornari
divna dečurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrči poneku psovku slanu.
Istuširaj se u orkanu.

Postaćeš luđi od svake bure.
Postaćeš mlađi od svakog proleća.
Doživećeš za deset godina
što neko ne može za tri stoleća.

Mornari i zvezde čudesno znaju
Da večno namiguju
i večno traju.


***

Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku čaroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.


***

Njemu ne objasne,
njega ne uče
kako kroz svetlost da se provuče.

I niko ne može da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to čudno ume,
kako to čini u tišini.

Duša mu pitomo zamiriše
ko maslinjaci posle kiše.

I misliš: gotovo !
Nema ga više.

A on i dalje u vetru diše.


***

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.

Možda bih njihove tajne prećutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naučio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.

Kad vidiš mornara,
-ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i - kad god hoće
stvori parčence divne samoće.


***

O, more surovo !
O, nebo plavo !
O, moja čvornovata mornarska glavo !
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio !

Sad i sam shvatam kako se hoće,
kako se želi,
kako se može
i u samoću i van samoće:
dalje od svoje tesne kože.

Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe učinim za osmeh dužim.
Da sebe učinim za pamet dužim.
da srce svoje van sebe držim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.


Prvi deo

O tome kako sam prestigao brzinu

Znao sam jednog kapetana
iz onih mojih mornarskih dana.
Pleća mu kao vrata ormana.
Šake mu kao dva buzdovana.
A duša pileća,
duša meka
kao od hleba i od mleka.

Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna,
duboka,
a kad je besan i kad psuje
to se čak preko mora čuje
i odjekuje…
odjekuje…

Čim sam ga sreo - sav sam se spleo.


***

Taj je kapetan bio jak.
staviš mu, recimo, na leđa džak
- on odmah doda dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i šest mornara, jakih momaka.

Pa kad sve lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
dok kažeš britva,
dok kažeš keks,
popije bure mleka na eks
i smaže za užinu dva para volova
i još pokupi mrve sa stolova.

Odmah sam video da mi se svideo.


***

Rekoh mu: čuj me, vučino stara,
bi li me primio za mornara ?

Naučio sam šta je to more,
šta su prostranstva
i šta skitanja.
Naučio sam sve odgovore.
Sad bih da naučim samo pitanja.

Šta vredi da živiš i da se diviš
i da preteruješ dok svemu veruješ,
pa su ti samo oči bogatije,
a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je.

Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna ?
Naučio sam hiljadu znanja.
Sad moram da naučim to što se ne zna.


***

Na brodu odjednom nastade muk.
Ko ima brk - uvrće brk.
Ko nema brk - uvrće žvrk.

Stoje mornari silni i moćni
kao balavci bespomoćni.
Kapetan protrlja na čelu bore.
Pogleda dole.
Pogleda gore.
Pripali lulu.
Pljune u more.
I reče: pre svega - dobro veče !
Skidaj tu kapu i daj mi šapu.

Da čujem, poštovani stvore,
Kakva te morska pitanja more.


***

Gledam te, rekoh, pa mi je žao
na kakve si mornare spao.
Mnogo su tupavi.
Mnogo glupavi.
Po licu im se razvlači dosada.
Oči krmeljive.
Musavi.
Čupavi.
Zar su to vukovi ?
Zar je to posada ?

Ti nisi neki levi kapetan.
Ti nisi neki desni kapetan.
Ti si pametan.
Ti si spretan.
Okretan. Pokretan. I brzometan.

Daj se za bure ruma potrudi
i sedi da pričamo kao ljudi.


***

On reče: neka te nosi đavo,
bezobrazan si,
al imaš pravo.
Ja nisam običan kapetan lađe.
Ja morem plovim sebe da nađem.
Ja morem plovim i sebe lovim

Posada voljno !
Bukvar u ruke !
Svako da nauči do prve luke
kako se piše sa obe ruke:

“Nije mi dosadno.
Ja sam radoznao
da doznam, sve što nisam doznao.”

Odgegaše se morski junaci
da sriču bukvar kao prvaci.


***

Šta sam sve učio kod tog čoveka
- svi će da mi se dive doveka.
Šta sam sve učio kod te lude
- svi da mi zavide i da se čude.

Bio sam pre toga buba lenja.
Vrućina…more…okolo ništa…
Samo se noć sa danom menja
od pristaništa do pristaništa.
Ploviš i spavaš,
zevaš i živiš,
a ništa, u stvari, ne doživiš.

U luci dva dana voljno dobiješ.
Obavezno se sa nekim pobiješ.
Samo se biješ i piješ…
piješ…

Celoj ulici piće platiš
i na lađu se još gluplji vratiš.


***

Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?


***

On reče:
sedi drvo na drvo
i širom otvori to gluvo uvo.

Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si,
moraš pod palubu, vrag da te nosi !
Pogledaj kakva ti je kosa.
Pale ti šiške preko nosa.
Pospremi krevet.
Oribaj pod.
Nije to hotel ! Ovo je brod !
Operi uši i nokte skrati.
Onda se trkom ovamo vrati.

Naučiću te da se setiš
kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš…

Al’ prvo moraš da znaš da hodaš.


***

Probaš da korakneš, pa se sapleteš.
O, ljudi moji !
O, beli svete !
Šta si ti: mornar ili dete ?

Da ne gnjavimo: biću kratak !
Prvi i poslednji zadatak:
ne gegaj mi se kao patak !

O, ljudi moji,
o, dajte vina !
Šta si ti: mornar il’ balerina ?

Prvi se u zoru probudi.
Dobićeš jedan ljubak dubak.
Do večeri se muški potrudi
da znaš da koračaš ko drugi ljudi.


***

U tom sam dupku hodao, eto,
da vas ne lažem - čitavo leto.

Kapetan gleda s komandnog mosta
i stalno poručuje: još nije dosta !
Pušta me da se ko stoka mučim
i sam od sebe sve da učim.

Pita me: kako je, moj golube ?
Ja samo ćutim i stiskam zube.
Onda on priđe i, kao drugu,
čvrgne mi jednu poveću čvrgu
i kaže:
upamti, luckasti sine,
ko hoće u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je večna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.

Inače, marš sa moga broda !


***

Pet godina sam kod njega učio.
Kao puž sam se u duši skvrčio.
Neverovatne sam stvari umeo,
a ništa od svega nisam razumeo.

I posada se čudom čudi.
Zvirkaju u mene kao ludi.

Miljama okolo - sve sama voda.
Ja siđem i šetam oko broda.
Zarežim kao četiri tigra.
Malo se mazim.
Malo igram.
I u rukama ajkule nosim.
i odozdo im svima prkosim.

Pitaju: čime hodaš ?
Kako ?
Ja lažem.
Kažem: ja to - onako.


***

A nije prosto.
Nije lako.
Časnu reč, nije to tek onako.

Svašta sam radio.
Svašta sam smeo.
Jedino sam se dva puta spleo.

Prvi put kad sam na kita seo.
Drugi put: kad more beše rovito,
od bure džombasto,
strašno brdovito.

Da se za vetar nisam uhvatio,
u nebo bih se sunovratio.
Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio.


***

Al’ nije bio kraj mojim mukama.
Naredio mi kapetan grubi
da učim kako se hoda na rukama
i da na trepavicama dubim.

Opasno se na mene okomio.
Nokte sam lomio.
Prste sam lomio.
Bio sam trapav kao slonovi.
Na dlanu mi izrasli đonovi.

Stanem, pa gledam:
mogu da biram
- rukama konzerve da šutiram
ili da čizme pendžetiram.

Stvarno se nisam tome nadao.
Ali sam junački sve savladao.
Sve mi je krenulo od ruke,
al’ ne od talenta, nego od muke


***

Kapetan reče:
dobar si đak.
Marljiv si, uporan, spretan i jak.
Došlo je vreme da se setiš
čime bi mogao da proletiš
bar jedan metar,
bar pola metra
na onu stranu munje i vetra.

Mornari samo misle da plove.
U stvari:
ne mogu da se sete
da dublje zavire u svoje snove.

Mornari ne plove.
Mornari lete.

U maštu sam se sasvim zagnjurio
i odjednom sam strašno pojurio
pravo sa ove stare planete
negde ka zvezdama poput rakete.


***

Posle se znalo:
u svakoj luci
skupe se oko nas morski vuci.
Trepću i mrmljaju poluglasno.
Kako to lebdim ?
Nije im jasno.

O, kapetani svetla lica !
O, velikani kopna i broda.
Ja sam vam poslednja neznalica.
I sam se pitam:
šta je to voda ?

Šta je to vazduh ?
Šta je to tvrdo ?
Šta nije čudo ?
I šta je čudo ?


***

Probaću tajnu da vam odam:

Ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku.
Ni trunku više.
Pa onda zinem i vetar dišem.

Daljinu dišem.
Blizinu dišem.

Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…

Sanjajte !
To je divno i lako !
Sanjajte !
To bar može svako.


***

Onda pokazujem kako sam jak.
Stavim na leđa jedrenjak.
Stavim u zube pola kita.
I sto šampita.
I sto krempita.
I povrh svega još - parče brega.

Malo se žurim.
Malo zažmurim.
Raširim ruke, pa se vinem.
Visoko se u nebo sjurim.
Poneku pticu usput uštinem.
Po neku zvezdu usput skinem.
Poneku sunčanu nit prekinem.

Svi oni zaneme i samo zinu.
Ne mogu da shvate takvu brzinu.


***

Prelećem polja.
Prelećem bregove.
Dlanom dodirujem šume i snegove.

Dodirujem stenu: iz nje procveta
dva cveta…
tri cveta…
četiri cveta…

Raznesem proleće širom sveta.

Nadletim tako sva mora duga.
I mnogobrojna mora treća.
I mnogobrojna mora peta.O, nebo plavo !
O, moja prazna mornarska glavo !
Sve što sam probao
- odmah sam umeo,
pa ipak: ništa ja nisam razumeo.

Stvarno je bilo lepo kad letim,
al’ ja sam hteo da se setim
kako ja letim,
čime ja letim,
zašto ja letim,
kuda ja letim.

Svega sam mogao da se setim.
Toga nisam mogao da se setim.

Dođe mi da od muke puknem.
Da kukam.
Da promuknem.
Pa da crknem.


***

Rastu iz mene kao strela
ogromna krila,
čudesna,
bela…

Rastu iz ramena, meka i duga.
Rastu sva prozirna kao duga.

Rastu do juga.
Dalje od juga.
i oko zemlje dva - tri kruga.

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.

Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Odkud mi svila za takva krila ?


***

Onda se opet nađem na obali.

Mnogi su mornari to isto probali.
I mnogi ćurani kapetani.
I kapetani velikani.
I kapetani lepotani.

Strašne su žuljeve na srcu dobili.
Strašne su žuljeve u mozgu dobili.

Umalo nisu pošašavili
i umalo se nisu podavili.

Nikad se više nisu pojavili.


***

Razmišljao sam hiljadu dana:
odkuda vetru druga strana ?
Odkuda naličje svemu što znamo ?
Možda ga i mi sami imamo ?

Možda još negde isti postojim,
sa mojom dušom i likom mojim ?

Zar nismo sa iste zvezde sišli ?
Zar nismo sa iste svetlosti došli ?
Zbog čega smo se mimoišli ?

Oj, kapetane, ljudino jaka,
što si me uzeo za đaka
kad imam mozak ko zrno maka ?

Oj, kapetane, kako da znamo
jesmo li ovde ili smo tamo ?


***

Al’ nema više mog kapetana.
Godinama je sve bleđi bio.
Tako je,
bleđi,
jednoga dana
nekuda potpuno izvetrio.

Mornari nisu ni “a” izustili.
Brzo su čamac u more spustili
i do poslednjeg brod napustili.

Zbunio ih je taj kapetan.
Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ?
Kako da izvetri kao para ?
Kakve su ovo strašne čarolije ?

Nisu to vradžbine.
Nisu čuda.
Taj kapetan je divna luda.
Lepo se snašao i - sebe našao.


***

Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukčije brzinu stizao ?
Zašto se ne bih unatrag vratio ?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete ?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?


***

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.


***

Docnije,
u igri,
jednog dana,
kad bejah dečak među dečacima
prepoznao sam svog kapetana.
Javio mi se tajnim znacima.

Klopave uši.
Čupava kosa.
I iste pege oko nosa.

Ipak su to samo naše stvari
to - da smo nekad bili stari,
to - da smo nekad bili mornari
i probisveti
i drugari.

Neka to ostane za nas samo.
Dosta je da pamtimo.
I sve znamo.


***

Sad skupa rastemo,
a mira nemamo,
jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

M.A.