Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Pregled samo jednog posta.
uh malo je duze (malo vise) od recenice, ali koga ne mrzi nek procita...
ne moze se izdvojiti recenica odavde Smile



Ksenofont

Odbrana Sokratova pred sudijama

CINI MI SE VREDNIM setiti se Sokrata i njegovog razmišljanja o odbrani i svršetku života onda kada je bio optužen. Pisali su, naravno, o ovome i drugi, i svi su se zadržali na njegovom samohvalisanju -- što dokazuje da je te stvari zaista izrekao Sokrat. Ali da je već i on sâm smatrao kako smrt treba više ceniti od života, to nisu objasnili, pa mu hvalisanje izgleda utoliko besmislenije. Hermogen, pak, Hiponikov sin a Sokratov učenik, izvestio je o njemu takve stvari da se zahvaljujući njima Sokratovo veličanje sebe samoga pokazuje primereno odluci koju je doneo. On je rekao da je, gledajući Sokrata gde o svemu raspravlja radije nego o suđenju, upitao: "Zar ne bi, Sokrate, ipak trebalo da misliš malo i o svojoj odbrani", a da mu je Sokrat najpre odgovorio: "Pa zar ti se ne čini da sam čitav život proživeo brinući se upravo o njoj?" Na Hermogenovo pitanje: "Kako?", Sokrat je odgovorio: "Tako što sam proveo vek a da ništa nepošteno činio nisam; po mome mišljenju, to je najlepša priprema za odbranu". Kada je Hermogen ponovo zapitao: "Ne vidiš li da su atinski sudovi, često zavedeni rečju, osudili na smrt nevine ljude, a krivce su, pak, mnogo puta oslobodili, bilo zato što su se sažalili nad njihovim govorom, bilo stoga što su im se ovi dodvorili umilnim rečima", Sokrat mu reče: "Ali, tako mi Zevsa, kada sam već dva puta pokušao da mislim o odbrani, sprečilo me božanstvo u tome". "Čudne stvari govoriš", odvrati Hermogen, a Sokrat će na to: "Ta zar misliš da je čudno što se bogu čini da mi je bolje sada umreti? Zar ne znaš da do ovoga trenutka nijednom čoveku ne bih priznao da je živeo bolje od mene? Shvatio sam -- što mi je i najmilije -- da sam čitav vek proveo u pravdi i poštenju, zbog čega i cenim sebe, a video sam da tako o meni sude i moji učenici. A sada, ako još poživim, svestan sam da ću morati da podnosim teret starosti: i lošije da vidim, i slabije da čujem, i teže da učim, i brže da zaboravljam ono što sam naučio. I ako osetim da sve više gubim snagu i počnem se ljutiti na samoga sebe -- kako ću onda moći da uživam u životu? Ili mi, može biti, bog u svojoj milosti daje da umrem ne samo u pravo vreme nego i na najlakši mogući način. Jer, ako sada budem osuđen, očito je da će mi biti omogućeno da umrem smrću -- koju su dosudili oni u čijoj je nadležnosti to bilo -- ne samo najlakšom, već i najbezbolnijom za prijatelje, smrću koja izaziva najdublju ljubav prema pokojniku. Kada neko u srcima bližnjih ne ostavi nikakvu sramotnu ni mučnu uspomenu, nego umire zdravog tela i duše sposobne da voli druge ljude, kako onda za takvim čovekom ne žaliti? S pravom su se bogovi protivili mome razmišljanju u vezi s odbranom onda kada nam se činilo da na svaki način treba tražiti moje oslobađanje. Naime, da sam u tome uspeo, očito je da bih -- umesto da sada završim sa životom -- jedino postigao da skončam mučen bolestima ili starošću, za koju se svaka nevolja lepi, a radost tek po koja. Tako mi Zevsa, Hermogene", nastavi Sokrat, "ja to nikada neću želeti, a ako budem zamarao sudije iznoseći im sva ona dobra dela za koja smatram da su mi ih bogovi i ljudi učinili, kao i mišljenje koje imam o sebi, pre ću izabrati smrt nego nedostojan život -- i još da molim za život koji je mnogo gori od smrti!"

Hermogen reče da je Sokrat sa takvom odlukom pristupio sudijama i stao govoriti onda kada su ga protivnici optužili da ne veruje u bogove u koje veruje država, da uvodi druga, nova božanstva i da kvari omladinu: "Ja se, ljudi, pre svega čudim Meletu;1 ma na osnovu čega tvrdi kako ne verujem u bogove u koje veruje država kada su me svi koji su se zatekli u blizini (kao i sâm Melet, ako je hteo) videli gde prinosim žrtve na zajedničkim svetkovinama i na javnim oltarima? A što se uvođenja novih božanstava tiče, je l' to zato što velim da čujem božji glas kako mi javlja šta treba da činim? Pa i oni koji se služe kricima ptica i rečima ljudi očigledno donose zaključke na osnovu glasova. Da li će neko osporiti da grmljavina 'govori' ili da ona predstavlja najveće znamenje? Ta zar i sama proročica, koja sedi na tronošcu u Delfima, ne prenosi božju volju upravo glasom? A da bog predskazuje budućnost i daje znakove onome kome želi -- što i ja tvrdim -- to svi govore i svi u to veruju. Samo što oni znakovima nazivaju ptice, glasove, znamenja i proroke, a ja to nazivam 'božanstvom' i smatram da time govorim istinitije i pobožnije nego oni koji božju snagu pripisuju pticama. Da ne lažem u vezi sa bogom, imam i ovaj dokaz: mnogim sam prijateljima preneo božje savete a da se nikada nije pokazalo da sam pogrešio."

Pošto su sudije, slušajući ovo, galamile -- jedni ne verujući njegovim rečima, a drugi jer su bili ljubomorni što su mu bogovi više naklonjeni nego njima -- Sokrat reče: "Hajde, saslušajte i ostalo, pa da oni od vas koji to žele mogu još više sumnjati kako mi je božanstvo ukazalo čast. Kada je jednom prilikom Herefont2 pitao za mene proročište u Delfima, Apolon mu je, u prisustvu mnogih ljudi, odgovorio kako nema ni slobodnijeg ni pravednijeg ni mudrijeg nego što sam ja".

Saslušavši ove reči, sudije, naravno, stadoše još više vikati, a Sokrat prozbori opet: "Pa ipak, građani atinski, bog je veće stvari prorekao preko Likurga, spartanskog zakonodavca, nego preko mene. Priča se, naime, da se bog obratio Likurgu sledećim rečima kada je ovaj ulazio u hram: 'Mislim se da li da te nazovem bogom ili čovekom.' A mene ipak nije uporedio s bogom, mada je smatrao da u mnogo čemu nadmašujem ostale ljude. Ipak, ne verujte bogu na reč čak ni ovo, već ispitajte svaku sitnicu koju je izrekao. Prvo, koga poznajete da manje robuje telesnim zadovoljstvima od mene? Koga znate slobodnijeg -- jer ja ne primam poklone ni novac? Koga biste s pravom smatrali pravednijim od onog ko je zadovoljan ovim što ima, pa ne želi tuđe? Što bi me neko bez razloga nazivao mudracem -- mene koji nikad nisam prestao da ispitujem i učim svaku korisnu stvar koju sam mogao, još od vremena kada sam počeo razumevati reči. A da se nisam trudio uzalud, zar vam se ne čini da je dokaz i to što mnogi građani koji tragaju za vrlinom -- kao i mnogi stranci -- biraju moje društvo radije nego svako drugo? I šta ćemo reći: koji je razlog tome što mnogi žele da mi nešto poklone, iako je svima poznato da uopšte nemam novaca da im uzvratim poklon. Ili što od mene ama baš niko ne traži dobročinstvo, a mnogi se slažu da mi duguju zahvalnost; ili što u vreme opsade grada,3 dok su svi ostali kukali nad svojom sudbinom, ja nisam živeo ništa siromašnije nego u vreme najvećeg blagostanja Atine; i koji je razlog tome što ostali pribavljaju skupa zadovoljstva na pijaci, a ja svoja, još slađa, pronalazim u duši, i to besplatno. Zato, ako niko ne može da kaže da je laž ono što sam izjavio o sebi, kako me onda s pravom ne hvale i bogovi i ljudi? A ti i dalje tvrdiš, Melete, da ja ovim postupcima kvarim omladinu -- iako, dakako, znamo na koji se način kvari omladina! Nego, reci nam sada ti da li znaš nekoga da je zbog mene od pobožnog postao bezbožnik, od mudrog obestan, od umerenog rasipnik, od treznog pijanica, od vrednog neradnik, ili da je upao u bilo koji drugi porok." "Ali, tako mi Zevsa", odvrati Melet, "znam one koje si ti ubedio da te slušaju više nego svoje roditelje." "Priznajem", odgovori Sokrat, "bar što se tiče vaspitanja; naime, zna se da me ono veoma zanima. Ali i kada je reč o zdravlju ljudi radije slušaju lekare nego roditelje. Pa i u skupštini se čitav atinski narod, očito, radije pokorava onima koji govore najrazboritije nego svojim rođacima. I za stratega birate, umesto očeva, braće i, tako mi Zevsa, sebe samih, one koje smatrate najpametnijima u pogledu vojnih pitanja." "Tako je, Sokrate", odgovori Melet, "jer to je i korisno i uobičajeno." "Pa zar ti se onda ne čini čudnim", nastavi Sokrat, "i to što se u ostalim slučajevima najviđeniji ljudi ne samo smatraju jednakima sa ostalim ljudima, već su i posebno cenjeni, dok za mene, samo zato što me neki drže za najboljeg u pogledu najvećeg ljudskog dobra -- vaspitanja -- tražiš smrtnu kaznu!"

Naravno da je rečeno i više od ovog, kako od strane samog Sokrata, tako i od strane prijatelja koji su govorili njemu u odbranu; ali, ja nisam ni nastojao da iznesem sve što je rečeno na sudu; zadovoljio sam se time da razjasnim Sokratovu nameru da pokaže kako se nije ogrešio o bogove niti je bio nepravedan prema ljudima. On nije ni mislio da treba da izbegne smrt, već je smatrao da mu je došlo vreme da umre. Da je tako razmišljao, postalo je još jasnije kada je presuda doneta. Pre svega, kada je pozvan da predloži kaznu, niti ju je sâm predložio, niti je to dozvolio prijateljima, već je rekao da bi taj postupak značio da je kriv. A potom, kada su prijatelji hteli da ga izbave iz zatvora, on je to odbio i čak se činilo da im se podsmehnuo kada ih je pitao da li znaju neko mesto van Atike gde je zgodno umreti.

Po završetku suđenja Sokrat izjavi: "E pa ljudi, oni koji su nagovarali svedoke da se lažno kunu i da lažno svedoče protiv mene, kao i oni koji su bili nagovarani na to, zaista treba da budu svesni svoje velike krivice i greha! A što se mene tiče, što bih sada bio tužniji nego pre donošenja presude kada nije dokazano da sam učinio išta od onoga za šta su me optužili: niti se pokazalo da sam prinosio žrtve nekim novim božanstvima, osim Zevsu, Heri i bogovima oko njih, niti da sam se zakleo drugim bogovima ili ih prizivao. I kako bih mogao kvariti omladinu tako što je podstičem na odvažnost i umerenost? Od svih dela za koja je predviđena smrtna kazna -- pljačka hrama, krađa, trgovina robljem, izdaja otadžbine -- ni za jedno čak ni sami protivnici ne kažu da sam počinio. Zato mi se i čini čudnovatim što vam izgleda da sam počinio delo vredno smrtne kazne. Ali, to što umirem nepravedno još manje treba da me sekira -- pa to nije moja sramota, već sramota onih koji su me osudili. Ipak, ono što me teši jeste slučaj Palameda4 koji je umro na sličan način, a o njemu još i sada postoje daleko lepše pesme nego o Odiseju, koji ga je nepravedno osudio na smrt. Znam da će vreme koje dolazi, kao i vreme koje je prošlo, potvrditi da se nikada ni o koga nisam ogrešio, niti da sam nekome vratio nečim rđavim, već da sam činio dobra onima koji su sa mnom razgovarali time što sam ih bez naknade poučavao svakoj korisnoj stvari kojoj sam mogao."

Rekavši ovo Sokrat se udalji vedrog lica, držanja i hoda, što je bilo u skladu s onim što je upravo izrekao. Kada je primetio da njegovi pratioci plaču, on upita: "Pa zašto baš sada plačete? Zar ne znate još od ranije da sam od rođenja bio osuđen na smrt, kao što nalaže zakon prirode. Ako umirem u vreme kada me dobre stvari tek očekuju, jasno je da treba da žalim -- i ja i oni koji su mi prijatelji; ali, ako život završavam u doba kada se očekuju nevolje, mislim da treba svi da se veselite, jer imam sreće."

Među prisutnima beše i izvesni Apolodor, veoma odan i prostodušan Sokratov učenik. On reče: "Ipak, Sokrate, ono što mi je najteže da podnesem jeste da umireš nepravedno." Priča se da ga je Sokrat pomilovao po glavi i kazao: "O, moj najdraži Apolodore, zar si više voleo da vidiš kako umirem pravedno nego nepravedno", i da se pri tome nasmejao.

Takođe se priča da je, ugledavši Anita gde prolazi, izjavio: "Evo čoveka punog sebe zato što je izvršio nešto veliko i plemenito time što me je osudio na smrt. Gledajući ga počastvovanog najvećim državnim priznanjima, rekoh mu da nema potrebe da sina uči kožarskom zanatu.5 Baš je jadan", nastavi Sokrat, "čini se da ne shvata da je od nas dvojice pobednik onaj koji je izvršio dela korisnija i lepša za sva vremena. Zaista", reče on, "Homer je nekim junacima pripisao moć predskazivanja budućnosti u trenucima odluke; i ja želim nešto da proreknem. Susreo sam se jednom prilikom, doduše nakratko, sa Anitovim sinom i učinilo mi se da nije sasvim slaba duha. Zato mu i predskazujem da neće nastaviti ropski život koji mu je otac namenio, ali da će bez ikakvog čestitog vaspitača upasti u neku ružnu strast i uvaliti se, jamačno, u još veće nevaljalstvo." To rekavši, Sokrat se nije prevario: naime, mladić, odan piću, ne prestajaše da se opija ni noću ni danju, pa na kraju nije bio od koristi ni državi ni prijateljima ni samome sebi. A Anit, iako već mrtav, na zlu je glasu, kako zbog sinovljevog rđavog vaspitanja, tako i zbog svoje okrutnosti. Što se Sokrata, pak, tiče, on je svojim samohvalisanjem u sudu izazvao zavist, čime je postigao da ga sudije utoliko pre osude. Meni se, opet, čini da je imao sudbinu čoveka kome su bogovi naklonjeni; naime, izbegao je najteže doba života, a zadesila ga je smrt najlakša od svih. Pokazao je i snagu duha: čim je jednom odlučio da mu je bolje umreti nego živeti (kao što se nikada nije protivio bilo čemu drugom što je dobro) više se nije plašio smrti, već ju je radosno iščekivao i veselo se suočio s njom.

I tako, razmišljajući o ljudskoj mudrosti i plemenitosti, ne mogu a da se ne setim Sokrata, i kada ga se setim, ne mogu a da ga ne hvalim. A ako neko od onih koji žude za vrlinom naiđe na osobu korisniju od Sokrata, mislim da taj čovek zaslužuje da bude nazvan najblaženijim.
Sva vremena su GMT +1. Trenutno vreme je 9:58 am.