Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Nesto svoje ili tudje o ljudima, svijetu, ljubavi, sebi, meni, tebi....Prozom il poezijom, samo za one koji imaju potrebu da se tako izraze u nekom malom dijelu ovog virtuelnog prostora, na ovom mjestu i u ovo vrijeme.....


(ako moze bez chetovanja, pa koliko god tema da traje...)
Izgubljena za one koji žive

Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodo-pad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadrzavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Branko Miljkovic


(http://www.youtube.com/watch?v=afMZAFU-PA8)
...
PRIJATELJU MOJ
U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevućen je gust veo.
U šumama su umukle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senki
tražiš svoj put ka meni, moj prijatelju!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše
ptice se morske vraćaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći…?
Pogledaj me svojim uskim zenicama
i otkrij u mokroj daljini mojih ociju horizont suza.
Mozda ces uhvatiti u trenu plahoviti talas samoce.
Mozda ces u tuznoj slepoci moga neba naci presahle izvore svetlosti.
Pogledaj me svojim uskim zenicama
i otkrij u mokroj daljini mojih ociju
rumeno svitanje.
Dugacko je za citanje... al' koga ne mrzi....

(1)

Duvao je vetar. U snažnim naletima je tresao krov koji je cvileo preteći da će da se otkine.
Kuća je bila u mraku. Iza kuće, ispod slamnog krova koji je takođe poskakivao na vetru, zbile su se ovce. Spremala se olujna noć. Promicale su prve kapi kiše.
I psi su nestali. Veliki šarplaninci koji su noći obično provodili šetajući duž ograde tora sklonili su se. Vuci ne napadaju u ovakvoj noći.
Ležao je na leđima, budan. Slušao je orgijanje vetra. Sa glavom na njegovom ramenu spavala je žena.
Mislio je o šteti koju vetar nanosi šumi. Onda se nasmejao. Gluposti. Priroda sebi nikada ne nanosi štetu. Snažna stabla će se osloboditi suvih grana. Starija i iznemogla će da padnu. Vremenom će da istrule i da naprave mesto i hranjivu podlogu za semenke koje vetar upravo raznosi. Na mesto na kome je jedna od prethodnih oluja oborila bor, noćašnji vetar će da zaseje hrast.
"Moram sutra da ponesem sekiru. I testeru. Dok ovce pasu mogu da nasečem drva od oborenih stabala i da složim kraj puta. Sigurno je da ću morati i put da raščišćavam' Povešću i volove. Neka pasu. Bez kola. Voziću drva drugi put/"
Drvima se snabdevao isključivo na taj način, od oborenih stabala kojih je u planini uvek bilo dovoljno. Nikada nije mogao da obori živo drvo. "Pa ono je živo", govorio je. Oborena stabla su bila dobra za vatru. Građu za kuću je kupio. Dao je najbolje štene iz legla šarpalninaca i deset ovaca. Zauzvrat je dobio dovoljno kvalitetne građe. Ali ne iz njegove šume.
Slušao je disanje žene. Mirno i spokojno. Spavala je, sigurna uz svog čoveka. Kuća je čvrsta, zaklonjena. A ona suviše umorna od dnevnih poslova da bi sebi mogla da dozvoli nesanicu zbog oluje.
Osećao je njenu kosu na obrazu i nije se usuđivao da se pomeri. Njena ruka je ležala na njegovim grudima. Osećao je njene oblike pod tankom tkaninom spavaćice.
On je voleo da spava potpuno go. Bez trunke odeće. Ona je uporno oblačila spavaćicu i pored njegovih molbi da to ne čini. Bunio se da ne može da je pronađe u tim krpama, a ona se smejući branila da njena vrednost raste ako on mora da se pomuči da bi dopro do nje.
Ostali su svako pri svome. On je, još davno kupio pidžame koje su i sada stajale u ormanu, gotovo nove.
Nekoliko puta, u toku zime kada nije uspevala na vreme da osuši oprani veš, spavala je i ona naga. Bio je beskrajno zahvalan mrazu. Tih noći gotovo da nije spavao. Osećao je njenu kožu na svojoj i to mu je toliko prijalo da je žalio da zaspi. Njoj je bilo nelagodno. Ne zbog njega nego zbog navike. Ipak bi ubrzo utonula u san pripijena uz njega, znajući da mu godi.
Moj doprinos za Hermi

Kada ostaneš sama,
kada sklopiš oči umorna od sveta,
kada ti zvezde ne ispune želje,
kada duga izgubi svoje boje,
kada Sizifov kamen niz brdo krene.

Kada ostaneš sama,
kada fontana želja jednom zataji,
kada princeza u srcu ti zaspi,
kada se zapitaš gde mladost odlazi,
kada Nojeve barke nema da te spasi.

Kada ostaneš sama u ovom svetu propasti i laži,
kada shvatiš da ljubavi oko tebe nema,
poslušaj srce i slobodno me potraži,
bicu svetionik ljubavi u moru mržnje,
spreman da sve žrtvujem zbog tebe
i sa zvezdama rat da vodim,
samo da te imam pored sebe.



Negde sam pročit´o pa reko ajd da copy-paste
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.


(http://s.rimg.info/b097c9152df574ab7b33471b1a0a32bc.gif)
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno. Ako me neko čačne, u oči ove plačne, nije to neutešno...ja umem od suza da pravim-klikere lepe, prozračne
(http://www.blogoye.org/uploads/m/Maestro/1324.gif)

Ovako mi lakše
NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Vladislav Petković Dis (1910)
rum_punch(manki)live.com
Prijedlog dopune zakona


Poezija?!

Ma, dajte!

Kome treba poezija

osim onim čudnim ljudima

koji razmišljaju samo o ljubavi,

strasti, čežnji i nadi?!

Ili o tome

kako ptice ljepše pjevaju

daleko od asfalta,

čelika i betona?

Ti čudaci bave se banalnim stvarima,

izlaskom sunca iznad voda,

suzom u oku djeteta,

uspomenama...

Oni plaču kad ugine običan pas

a ne znaju, vjerojatno,

imena i titule

mnogih slavnih sinova

iz slavne povijesti.

Ne znaju, sigurno,

kako pada vrijednost dionicama,

kako je teško sačuvati

i uvećati

bogatstvo,

ma kako stečeno bilo.

Ne poštuju moju borbu, našu borbu,

za bogatstvo, moć i vlast

i, naravno, za prosperitet

domovine.

Ma, koga još zanimaju

ptice i psi,

suze i ljubav?!



Pjesnici su neprijatelji naroda,

oni zloupotrebljavaju demokraciju,

pronalaze rupe u zakonu

i omalovažavaju naše zasluge

time što ih ne veličaju.



I zato, gospodo,

predlažemo dopunu

ovog zakona:

zabraniti poeziju

koja ne pjeva o nama!





Ivica Smolec
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.
Nemam sliku, al licim na tatu...Smile
ТВОЈИМ РЕЧИМА




Ако се не јавиш
(Речи су храна духу.)


Географија неће имати бројеве даљина и све
возове, преусмераваће, на погрешне колосеке.


Ако се не јавиш
(Речи су вода вери.)


Под оклоп кад се завучем, осетићеш;
мисли су суноврат, док се одмотавају.


Тад постаје неподношљиво недостајање.


Ако се не јавиш
(Речи мисле даље.)


Измислићу поштаре на новим адресама.
Како ћеш се препознати у песмама,
кад метафоре постану просте реченице?


Ако се не јавиш
(Ми имамо само речи.)


Јесен ће постати обично годишње доба.




Сњежана Рончевић
Da znas sta je ljubav,
ne bi ti sa mnom bio ovde.
Jer oni sto ljubav traze,
nikada nisu stigli do ovde.

Jer ti sto je traze,
nikada nisu stigli do ovde.

Da Bog da da se veceras cudo desi,
da ova noc pre tebe ode,
da sa mnom budes bar do podne.

Da Bog da da se veceras cudo desi,
da glavu spustim ti na grudi
i da te moja tuga sludi.

Pa da zaboravis kod mene kaput,
jer ljubav nije za jedanput.


Da znas sta je ljubav,
ne bi ti ostao ni sada.
Jer oni sto ljubav traze,
promase uvek moja vrata.


(http://s19.rimg.info/b53c447e0a7b153de9257d96cf928de3.gif)
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno. Ako me neko čačne, u oči ove plačne, nije to neutešno...ja umem od suza da pravim-klikere lepe, prozračne
U današnje vreme jedini koji mogu da budu profesionalno ostvareni su psihijatri.

U svim drugim profesijama za ostvarenje nedostaje barem onaj korak u kome se mora baktati sa raznoraznim ludacima i za njih izmišljati neko pristojno ime.
Sva vremena su GMT +2. Trenutno vreme je 5:29 am.