Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

sta li si ti Tela da kazes nista mi nije jasno!?roll
Govorim tiho i nosim psa sa sobom...
uzmi bona ponovo al ovog puta jachu dozu, mozda imamo srece pa se predoziras
Govorim tiho i nosim psa sa sobom...

Ja mislim da su muskarci emotivniji od zena. Mislim, danasnjih zena Smile Ako se velika vecina danasnjih zena 'zenom" moze nazvati Smile Sad oki?



a sta si ti Ljiljo musko ili zensko....




Ja sa jednog vredŻam a sa drugog podjebavam.....a sa trećeg zajebavam......nisam jasan sam sebi kako bi bio tebi.......


Ti si bar dosledan...ne menjas si nadrndanos' smile
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno. Ako me neko čačne, u oči ove plačne, nije to neutešno...ja umem od suza da pravim-klikere lepe, prozračne
Rijeci, sta su rijeci tek malo usne pomaknes
Rijeci, sta su rijeci kad nista vazno ne kazes.
Nije ljubav nikad na usnama bila to je samo tajna
na dnu svakog srca skrivena.
My heart beats only for you!!!
Vidim te u snovima
Vidim te na javi
U zraku sunca
Senci u travi
Vidim te i u tami noći
I onda kada sklopim oči
U šumu reke čujem ti glas
Jedini si moj spas
Spas od tuge i boli
Jer te ovo srce voli
Volim te do beskraja
Volim te i mnogo više
Tvoje ime .......
Na srcu mi piše
My heart beats only for you!!!
   lajkuje ovo
........
Attachment-i
Nije stih, al nije ni sneg za proleće!

Donna..

Najlepši ljudi i najlepše stvari u životu su najjednostavnije!
Snovima zovem da javiš se,
danima čekam da vratiš se.
Suzama hoću da zaboravim,
želim da te ne volim.
Koga to hoću prevarit,
zašto te želim ostavit?
Ne mogu na te da ne mislim,
ne mogu da te zaboravim.
Ljubavi srce puno je,
dođi da ne mislim, crno je.
Javi se barem nekada,
čekat ću na te do tada.
Nadat se neću prestati,
ljubavi neće nestati.
Snovi će moji zvati te,
možda i k meni vratit te.
Čvrsto te želim zagrlit,
nikad te više ostavit.
Poljubcem vrelim ljubit te,
al samo reci, ne gubim te!!!
My heart beats only for you!!!
   lajkuje ovo
A secas li se, lepi grome moj
nekada je tlo pod nama pucalo

Kako ne znate!alo čitanka za peti razred, ccc niš't niste načitani shock
lolroll
- For God´s sake, Effie, why can´t you be like other girls?!
-Because the world is overcrowded with other girls Smile


pre nego sto me iskometarises, potrudi se da si jebeno savrsen/a
Ti jos uvijek znas branit me ko lud
kad o meni svasta govore
za svaku tesku rijec, ti bit ces prijeki sud da meni nikad lose ne bude...
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno. Ako me neko čačne, u oči ove plačne, nije to neutešno...ja umem od suza da pravim-klikere lepe, prozračne
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.“

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više.“

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s’ tim imenom „Nikad više.“

No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više.“

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više.“

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“

„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“

„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikad više!
Skupi svoju kosu u saku,
vezi oko svilenu traku,
u casu kad ti zadrhti ruka
vezi maramu oko struka.
Al ne, nemoj mene vezati...
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno. Ako me neko čačne, u oči ove plačne, nije to neutešno...ja umem od suza da pravim-klikere lepe, prozračne
Sva vremena su GMT +2. Trenutno vreme je 3:11 pm.