Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

... nego, plavi, ce nas shebendisu oni svedzani s'ovu zimu?!rollwink
onaj gore nisam ja!
oblak u bermudama
divna zemlja, fini ljudi... Luke come to the dark side.
ribopecac

Dženi kis mi ven vi met... jooooj... zvrlj zvrlj
kud plovi ovaj brod?

pokazimo im patku!
il' si tigar il' si plijen...


TAPIJA NA PUSTO OSTRVO. Tonguemac... mac...
قِسْمَة الله أكبر ॐ श्री गणेशाय नम:
... moj skromni doprinos...rollcoolwink

msm, copy paste...

Proboj na Sutjesci: Razgovor s Danilom Lekićem, komandantom Prve proleterske
„Poslije borbi u dolini Sutjeske, Prva proleterska brigada je, kao prethodnica Prve divizije, nastupala preko Krekova i Hrčavke prema Lučkim i Vrbničkim Kolibama. Po izlasku na sektor Lučkih i Vrbničkih Koliba, brigada je jednim dijelom snaga zaposjela Javorak, Planik i Kapičin Do i tako zaustavila nastupanje neprijatelja od Oborenog Točila prema Ljubinom Grobu. Drugim dijelom snaga ona se postavila na Veliku i Malu Košutu sprečavajući napredovanje neprijatelja od Vrbnice prema Zamrštenu. Zauzimanjem odbrambenih položaja na tim sektorima Brigada je blagovremeno spriječila neprijatelja da zatvori novi obruč između Oborenog Točila i Vrbnice preko Planika i Lučkih Koliba. Mada je tom akcijom obezbijeđen dovoljan prostor za koncentraciju ostalih jedinica, situacija je još uvijek bila vrlo teška zbog toga što su se na pravcu daljeg nastupanja nalazile znatne neprijateljske snage i već je bio čvrsto spojen obruč preko gotovo neprolaznog terena od Vrbnice, Balinovca, Videža i Crnog Jezera do Oborenog Točila. Zbog toga je bilo neophodno da se izvrši proboj jedinstvenog neprijateljskog fronta, i to upravo u reonu Balinovca, kao ključnog položaja čitavog sektora.

Na sastanku u štabu brigade, 8. juna uveče, pošto je saslušao izvještaj o situaciji i moj predlog za dalju upotrebu brigade, Koča je izdao naređenje da Prva proleterska izvrši proboj kod Balinovca, dok će ostale snage Prve divizije preduzeti obezbjeđivanje bokova.

Da bi se moglo doći do Balinovca, bilo je potrebno da se prethodno odbaci neprijatelj koji je držao prolaz od Bijelog Jezera prema Videžu i koji je bio zauzeo odbrambene položaje na stijenama iznad Vrbničke rijeke, od Crnog Jezera do Donje Luke“.

U tom cilju Lekić je s tri bataljona svoje brigade krenuo da razbije ili potisne neprijateljske snage koje su zatvarale prilaze Balinovcu, dok je trebalo da ostala dva bataljona priđu Balinovcu niz Vrbničku rijeku.

„Borbe za obezbjeđenje prilaza Balinovcu – priča Lekić – bile su neobično žestoke. Nijemci su se uporno držali na zauzetim položajima, a mi smo morali po svaku cijenu da ih odbacimo s tih položaja ili da ih na njima uništimo. Vrlo često smo se sukobljavali prsa u prsa, i nije bio rijedak slučaj da jedan do drugoga leže mrtvi njemački i naši vojnici. Teren je bio potpuno nepristupačan i moralo se u stijenama nalaziti mogućnosti za penjanje da bi se likvidirala njemačka oruđa na grebenu. Dešavalo se da borac u penjanju bude pogođen i da se strmoglavi u provaliju. Pa ipak, uprkos svim teškoćama i nejednakim uslovima borbe, tri bataljona Brigade uspjela su da izvrše postavljeni zadatak. Neprijatelj je bio odbačen prema Videžu, tako da je put glavnim snagama prema Balinovcu bio oslobođen.

Kad se počeo spuštati mrak, ja sam sa tri bataljona pošao od Starog Katuna preko Bavana prema Balinovcu. Na tom pravcu nema nikakvog puta, čak ni kozje staze. Teren je jako ispresijecan i pošumljen, što znatno otežava pokret. Rastojanje od svega dva kilometra, tri bataljona su uspjela da savladaju tek poslije šestočasovnog marša. Noć je bila mračna, tako da se odmicalo samo stopu po stopu. Borci u se držali za ruke, ali kako bi često pri preskakanju sa jedne stijene na drugu, ili pri padu nekog od boraca u provaliju veza bila prekidana, moralo se gubiti mnogo vremena da se kolona ponovo poveže i da, pipajući, nastavi pokret. Tek u zoru stigli smo ispod Balinovca. Bataljoni su se postavili duž puta okrenuti prema neprijatelju od koga nas je razdvajalo stotinjak metara; polovina toga rastojanja bila je pokrivena šumom. Na određenom mjestu nisu se nalazili ostali bataljoni Prve proleterske, tako da je situacija izgledala bezizlazna, jer se s tri bataljona nije mogao izvršiti proboj utvrđenih položaja. Skoro neprekidne dvadesetodnevne borbe, marševi i redovno gladovanje, a naročito do krajnjih granica iscrpljujući marš od prošle noći, snažno su se odražavali na borcima, koji bi svaki i najmanji zastoj iskoristili da legnu i zaspu. Tako su na maloj udaljenosti od neprijatelja – i pored toga što u se nalazili formalno u kotlu iz koga se nije moglo nikuda izaći – ljudi spavali tako čvrstim snom da se dobijao utisak da je tu iscrpljenu masu nemoguće pokrenuti. U takvoj situaciji postavljalo se pitanje: šta dalje da se radi? Ostati u takvom položaju u toku dana bilo bi isto što i samoubistvo, a s druge strane, izgledi na uspjeh protiv mnogobrojnijeg, odmornog, sitog i utvrđenog neprijatelja praktično nisu postojali. Pa ipak, ja sam se na osnovu diskusije sa štabovima bataljona odlučio za napad koji je u svakom slučaju davao više mogućnosti za rješenje situacije, nego bilo kakva organizacija odbrane u takvoj rupčagi. Složili smo se da se postavlja pitanje: ili mi njih, ili oni nas! Kad sam definisao situaciju tim riječima, jedan kurir iz prvog bataljona koji se stalno kretao sa svojim komandantom nepozvano je izrazio mišljenje: „Zašto oni nas, kad bolje i poštenije mi njih, a jedino tako može i da bude“.

Patrole koje su bile izaslane da uspostave vezu sa ona dva bataljona brigade uskoro su se vratile i saopštile da Šesti beogradski i Treći kragujevački bataljon leže i spavaju na produžetku naše kolone. Niko nije mogao reći kad su se ti bataljoni povezali s našim jedinicama, a nije mogao reći zbog toga što su borci tih bataljona koji su išli na čeli kolone, kad su naišli na borce koji su već spavali, jednostavno takođe legli i zaspali, a za njima i ostali, tako da je brigada bila postrojena, a da o tome ni komandant ni dio štaba brigade koji se nalazio sa dva druga bataljona nisu znali. Kad je čitava brigada na okupu, onda više nije bilo sumnje da li će se zadatak izvršiti.

Kako je brigada u toku samog marša zauzela jedino pravilan borbeni poredak, to jest postavila se u liniju prema neprijatelju bez odvajanja drugog ešalona ili rezerve, i to na neposrednim položajima za napad, komandant brigade je odmah sazvao komande bataljona na ivicu šume odakle su se jasno vidjeli neprijateljski rovovi na udaljenosti 50 - 70 metara. Na tome mjestu nalazila se isturena Omladinska četa Kragujevačkog bataljona koja je u toku prethodnog dana bila upućena prema Balinovcu sa zadatkom izviđanja i ometanja eventualnog neprijateljskog pokreta od Balinovca uz Vrbničku rijeku. Četa nije bila primjećena. Na suprotnoj strani Nijemci su se slobodno kretali duž položaja i u grupama od pedeset do sto ljudi na pojedinim mjestima primali doručak. Činjenica da Nijemci nisu primijetili prisustvo brigade i da se potpuno slobodno osjećaju na svojim položajima, kao i činjenica da se cjelokupna brigada nalazi u neposrednoj blizini spremna za napad, bile su dovoljne da utiču na odluku da se proboj izvrši snažnim jurišem čitave brigade. I sam teren takođe je diktirao donošenje takve odluke. Desno se nalazila jaruga Vrbničke rijeke, a lijevo, iznad Pašine Poljane, dizale su se okomite stijene, tako da nikakav manevar radi obuhvata ne bi bilo moguće izvesti. Ostalo je jedino: svim snagama odlučno i neodoljivo naletjeti na nespremnog neprijatelja i borbom prsa u prsa riješiti postavljeni zadatak.

Dok su komande primale naređenje, dotle su ostali organi štaba i komande četa razbudili čitavo ljudstvo, postrojili jedinice frontom prema neprijatelju i uključili u sastav brigade svakog sposobnog borca, bez obzira na funkciju, tako da su i borci iz intendanture i prateće čete, kao i konjovoci, svrstani u streljački stroj.

Kada su komandanti bataljona poslije primljene zapovijesti pošli u svoje jedinice, jedan puškomitraljezac iz Omladinske čete, koji je bio isturen na obezbjeđenju, otvorio je neočekivano vatru na veću grupu Nijemaca. Nije se više smjelo oklijevati, i komandant je naredio juriš. Čitava brigada je u neodoljivom naletu pojurila preko brisanog prostora prema neprijateljskim rovovima. Nijemci su bili potpuno iznenađeni, tako da nisu uspjeli da organizuju otpor. Vatru su otvorila samo dežurna oruđa, ali ona nisu bila dovoljna da zaustave juriš čitave brigade. Poslije kratkog zastoja, izazvanog dejstvom vatre dežurnih oruđa, brigada je ponovo kao talas krenula naprijed i najbrži borci već su uskakali u neprijateljske rovove. U sukobu prsa u prsa Nijemci su primali borbu samo da dobiju onoliko vremena koliko im je bilo potrebno da bi mogli pobjeći, inače do nekog organizovanog otpora uopšte nije došlo. Zahvaćeni panikom, Nijemci su pojedinačno i u manjim grupama bježali kroza šumu ostavljajući za sobom naoružanje i ratnu spremu. Tako se bitka za Balinovac, i pored toga što se neprijatelj sa brojnim stanjem nešto većim od naših snaga nalazio u utvrđenim položajima i što je protiv njega jurišala izmučena i iscrpljena brigada, završila u roku od 5 do 6 minuta. Nepoznat mi je neki drugi slučaj da se za tako kratko vrijeme, u jednom sudaru, postigne tako značajan uspjeh – da se probije obruč i osvoje položaji s kojih je bilo daleko lakše i uspješnije manevrisanje.


A osim toga, značaj uspjeha se u izvjesnom stepenu mjeri težinom uslova pod kojima je postignut. O tome koliko su ljudi bili iscrpljeni i nervno istrzani dovoljno ubjedljivo govori slučaj istog onog puškomitraljesca, omladinca, koji je prvi, bez naređenja, otvorio vatru, jer nije mogao da odoli srcu i pričeka još koji trenutak na opštu komandu, kad se pred njim, u neposrednoj blizini, ukazala tako poželjna meta kao što je grupa od preko sto Nijemaca. Sa svojim puškomitraljezom pošao je među prvima na juriš. Međutim, u trenutku kad su neprijateljski mitraljezi otvorili vatru, pao je i ostao nepomičan na ledini. Mislili smo da je poginuo i kad smo mu, već poslije osvajanja položaja, prišli, vidjeli smo da nije ni ranjen, već – da spava čvrstim snom.

Poslije probijanja obruča na Balinovcu, jedan dio snaga postavili smo lijevo, prema Videžu, a drugi desno, prema Vrbnici, kako bismo osigurali prolaz ostalim našim jedinicama, dok smo sa glavnim snagama nastavili gonjenje razbijenih njemačkih grupa kroz Mrčin-planinu. U tom gonjenju Drugi crnogorski bataljon naišao je na bogatu njemačku komoru koju su obezbjeđivale manje snage. Poslije vrlo kratkog okršaja komora je prešla u naše ruke: preko 50 konja natovarenih hljebom, salamom, puterom i drugim namirnicama. Može se pretpostaviti s kakvim su apetitom ljudi izmučeni glađu navalili na tako bogatu trpezu. O daljem gonjenju u tom momentu nije moglo biti ni govora. Pa ipak, komanda bataljona je uspjela da za to vrlo kratko vrijeme postroji čitav bataljon i da svi ljudi, natovareni znatnim rezervama hrane, poslije govora političkog komesara, istresu hranu na šatorska krila, da bi se poslala u bolnicu“.
Poslednja izmena Januar 9, 12:36 am od profesor neuhvatljivi 5.
onaj gore nisam ja!
oblak u bermudama
divna zemlja, fini ljudi... Luke come to the dark side.
ribopecac

Dženi kis mi ven vi met... jooooj... zvrlj zvrlj
kud plovi ovaj brod?

pokazimo im patku!
il' si tigar il' si plijen...


TAPIJA NA PUSTO OSTRVO. Tonguemac... mac...
قِسْمَة الله أكبر ॐ श्री गणेशाय नम:
Profo ti verujes u te nakazne i retardirane izmisljotine od strane Bezboznickih komunjara.
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Живети у овом свету, а понашати се као странац, дошљак и путник. Чувати се од свега, као што птица стоји на грани и чува се, бацајући поглед на све стране , да не би била ухваћена или устрељена. Јер нас окружују многи непријатељи, и хоће да нас улове у своју мрежу. Ни према чему у овом свету не приањати срцем, ни према богатству, ни према части, ни према слави, ни према раскоши, не тражити много од овога. Задовољити се тиме што Бог даје и захвалити Му за то. Кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни(1. Тим. 6,8). Докле имамо времена, да чинимо свима добро (Гал. 6,10). Говорити што је потребно и нужно, и кад треба; и ћутати о томе што не треба говорити, и кад не треба.
(Свети Тихон Задонски) —
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Da li nas leče od izmišljenih bolesti?
Krajnji cilj vladajućeg sistema je da svaku pobunu protiv njega okvalifikuje kao mentalni poremećaj, da uz pomoć farmaceutske mafije zdrave ljude pretvori u bolesne, koje će takođe tretirati samo kao „pokvarene mašine“ i izvor profita.
Bivši direktor pariske bolnice „Neker“ dr Filip Iven i zastupnik francuskog parlamenta lekar Bernard Debre, u knjizi „4.000 korisnih, beskorisnih i opasnih lekova”navode kako je polovina njih, izdatih na recept u Francuskoj, nepotrebna i potpuno neefikasna, a pet posto medikamenata je opasno po zdravlje pacijenata.
Doktori su, tvrde, izmanipulisani od farmaceuta, šefovi zdravstvenog sistema upleteni sa „narkomafijom”, kako bi od države izvukli što više novca.
„Sprega farmaceutske, odnosno medicinske industrije i lekara vrlo je raširena, mogli bismo reći sveprisutna, bitno utičući ne samo na funkcionisanje zdravstvenog sistema, već oblikujući i samu koncepciju bolesti i lečenja“, piše u knjizi.
Proizvođači medikamenata danas finansiraju značajan deo istraživanja vezanih za lekove, a lekari-naučnici im pomažu u dobijanju poželjnih rezultata. Kroz profesionalno obrazovanje, u režiji kompanija, doktori-nastavnici te falsifikovane nalaze distribuiraju „kliničarima“, a preko korumpiranih medija širokoj javnosti. U državnim agencijama i osiguravajućim kućama, lekari-eksperti odobravaju farmaceutske proizvode za tržište, stavljajući ih na liste obaveznog osiguranja.
Lekovi, ili priča o obmani
Knjiga je objavljena u vreme kada se već počelo pisati i govoriti o zloupotrebama i štetnim učincima farmaceutske industrije i terapije lekovima. Knjiga se našla na „bojnom polju“ gde okolnosti nisu naklonjene onima koji žele pokazati naličje jedne, u ovom slučaju medicinsko-farmakološke stvarnosti.
Radi se o svojevrsnoj „borbi s vetrenjačama“ jer su na drugoj strani kapital i industrija farmacije, kao i ceo zdravstveni sistem, čije ustrojstvo to podržava. Doktorka Lidija Gajski, autorka seriozne studije „Lekovi, ili priča o obmani“, na krajnje meritoran način iznosi na svetlost dana nepobitne činjenice, pokazujući naličje savremene medicinske i farmaceutske struke, njihovu interesnu povezanost sa krupnim kapitalom.
Angažman i njen istraživački rad nedavno je prepoznat i u Veću Evrope, gde je pozvana da održi seriju predavanja. „Živimo u vremenu korporativizma“, kaže dr Gajski, „moć je centralizovana u rukama globalne oligarhije, ona je izgradila obeshrabrujući sistem, a neretko kažnjava ljude koji smetaju, suprotstavljajući se njenom dominantnom cilju i interesu – profitu.
U zdravstvu to se odnosi na zaradu medicinske, u prvom redu farmaceutske industrije. Stoga, moja odluka da progovorim i nije bila baš sasvim jednostavna. Presudila je moja istinoljubiva narav, kritičnost prema autoritetu i relativno nezavisna pozicija“.
A zatim: „U zdravstvenoj administraciji, lekari-savetodavci uređuju politiku odabira lekova u interesu njihovih proizvođača, a pri zakonodavnoj vlasti kroje zakone po njihovoj meri. Sve te uloge i funkcije radi tek nekoliko vodećih medicinskih stručnjaka, oni su najodgovorniji, uz političare, za činjenicu da su zdravstveni sistemi pretvoreni u eldorado fabrika lekova i druge medicinske industrije.
Oni su za to, naravno, dobro nagrađeni novcem, profesionalnim ugledom i političkom moći. Korupcija u ordinacijama manje je bitna, ne samo zato što su darovi skromniji, već i stoga što „obični“ lekari-praktičari nisu ni svesni da su korumpirani.
Farmaceutski kompleks do te mere se proširio, potrošio je bolesne ljude i sada ulazi među zdrave, na način da ih pretvara u bolesne, usput zarađujući“, piše dr Gajski.
O izvesnom pervertiranju farmakološke industrije kaže: „Unazad pedesetak godina, farmaceutska industrija je mogla u isto vreme da zarađuje i leči ljude. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija je, na plodnom tlu medicine i zdravstva, gde joj niko nije postavio granice, toliko narasla da je ta dva zadatka postalo nemoguće pomiriti. Naprosto, došlo je do „zasićenja tržišta“ bolesnih ljudi. Da bi se dalje zarađivalo, trebalo je krenuti među zdrave.
Tu se uspostavilo više modela. Jedan od njih je koncept tzv. faktora rizika. Tako je holesterol proglašen rizičnim za srčani udar, povišeni pritisak, moždanu kap, šećer, za otkazivanje bubrega i slepilo. Ljudi sa povišenim vrednostima holesterola proglašavaju se rizičnom grupom i nude im se lekovi radi sprečavanja bolesti u budućnosti.
Jasno je da visoki krvni pritisak i šećer treba lečiti; reč je o stanjima koja stvaraju tegobe i tu smo na terenu tradicionalne medicine, lečenja ljudi koji pate.Međutim, sa normalnim, prosečnim nivoima ovih parametara, naročito niskim vrednostima, što se u poslednje vreme nude kao ciljne, korist od lečenja je zanemariva ili ne postoji. Kliničkim smernicama snižavaju se normalne vrednosti holesterola, pritiska i, u manjoj meri, šećera…
Jezive dijagnoze
Američko izdanje „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ (DSM) u svom prvom izdanju (1952) prepoznaje 104 bolesti duše, da bi u četvrtom izdanju (1994) registrovao 357 poremećaja. U najnovijem, od pre dve godine, broj je zaokružen na 489.
Pre Drugog svetskog rata taj broj je iznosio 26. Dr Gajski tvrdi da je krajnji cilj vladajućeg sistema da svaku pobunu okvalifikuje kao mentalni poremećaj, o čemu svedoči monstruozna dijagnoza inata kao „opozicionog prkosnog poremećaja“ (opositional defiant disorder, ODD); kojom se žigošu prkosni pojedinci (inadžije) skloni kritici vlasti. Njihova neposlušnost smatra se izuzetno opasnom zbog tendencije „rušenja autoriteta, dominantnog mišljenja, ili društvenih normi“.
U psihijatrijske slučajeve se ubrajaju i neki pojedinci zbog „paranoidne sumnje da ih vlast prisluškuje“, kao i rastuća populacija zagovornika zdrave hrane sa originalnom dijagnozom „ortoreksične nervoze“ (ortorexia nervosa).
Ukoliko ste ipak ostali psihički neoštećeni, sačuvavši prisebnost i hladnokrvnost, tu je nova psihijatrijska dijagnoza „sporog shvatanja“ (sluggish cognitive tempo) namenjena previše opuštenim osobama prilikom obavljanja stresnih svakodnevnih zadataka.
Tu spada i „pasivno-agresivno ponašanje“ (passive-aggresive behavior, PAB), pripisano osobama kao što su bili Gandi ili Martin Luter King; razlog je njihova pasivno-agresivna filozofija, tu svakako spada i američki prirodnjak Heni Dejvid Toro sa svojim „Esejem o građanskoj neposlušnosti“ (1849), gde tvrdi da je najbolja vlast ona koja najmanje vlada.
Pri tome koristi termin „savesti“, neophodne pri donošenju političkih i medicinskih odluka, naglasivši: „Veliki broj pojedinaca služi državi, uglavnom ne kao ljudi već kao mašine, svojim telima. Oni su stalna vojska, milicija, policija, naoružani građani… U većini slučajeva nema slobodnog izražavanja mišljenja ili moralne odgovornosti, nego se spuštaju na nivo drveta, zemlje i kamenja – a možda se od drveta mogu praviti ljudi koji će, isto tako, poslužiti cilju?“
Starost kao bolest
U slučaju osteoporoze, kako pišu dr Filip Iven i Bernard Debre, primenjen je model po kojem je mladost proglašena zdravljem, starost bolešću.
Definicija bolesti, danas u upotrebi, stvorena je tek 1994, tako što je za normalnu vrednost uzeta gustina kostiju žena starih između 20 i 30 godina. Gubitak kalcijuma fiziološki je proces vezan uz starenje i ovakva kontroverzna definicija je dovela da žene u pedesetoj imaju značajnu šansu da im se „otkrije“ osteopenija, a kod onih u sedamdesetoj, osteoporoza.
Legitimno i ispravno je nastojati da se odloži starost i njene manifestacije, ma koliko ona bila fiziološka. Međutim, lekovi što nam se za to, na ovom području nude, sumnjivog su dejstva i nisu bez nuspojava.
„Bolesti se izmišljaju na način da se (kvazi)naučnim istraživanjima dokaže dejstvo farmaceutskog preparata u određenim stanjima. To mogu biti fiziološki ili granični, prolazni poremećaji. Onda se proglase bolestima.
Primeri menopauze, „predmenstrualnog sindroma“, erektilna disfunkcija (polne poteškoće kod muškaraca), to jasno ilustruju. Od „helicobactera pylori“, bakterije nastanjene u sluzokoži želuca kod 60 posto ljudi, početkom devedesetih godina stvorena je nova bolest; nova klasa lekova, u vezi sa bakterijom, do kraja devedesetih, postala je jedna od najpropisivanijih.
Od čitavog niza novostvorenih psihijatrijskih oboljenja, spomenimo samo čestu socijalnu fobiju, strah od javnog nastupa. Bez stvarne potrebe, leči se antidepresivima. Proizvođači preparata za rast kose ćelavost nastoje proglasiti bolešću; moglo bi se dogoditi da uskoro osvane pod nekom šifrom u klasifikaciji kožnih oboljenja“, kaže dr Gajski.
Zločinačka uloga psihijatara
Represivni sistem globalne kontrole pokazao je u SAD izuzetnu inventivnost zamenjujući silu oružja argumentima „ekspertskih timova“, naoružanih zakonskim i podzakonskim aktima za umirivanje naroda. Tako počinje golgota „neprilagođenih“ – oni se predaju u ruke profesionalaca, obučenih za rutinske operacije „psihijatrijske obrade“.
Ako je u pitanju maloletnik, a njih je sve više, roditelji imaju priliku da u roku od 30 dana daju saglasnost za dobrovoljnu predaju deteta. Nekooperativnost podrazumeva sankciju izbacivanja iz škole. Dok ne dobije sertifikat psihijatra, da nije opasno po sebe i društvo, dete će, prema zamisli tvorca ovog zakona, teksaškog političara Džejsona Vilalbe, pohađati alternativnu školu.
Vilalba se proslavio donošenjem Zakona o obaveznoj vakcinaciji, kao i Zakona o zabrani snimanja policije tokom intervencije protiv građana. Ovim i sličnim postupcima, uloga psihijatara u izgradnji temelja za Novi svetski poredak postaje sve očiglednija, pa ne čudi što zauzimaju značajne pozicije u piramidi društvene samozaštite, sprovodeći instrukcije Američke asocijacije psihijatara (APA), udruženja zaduženog za modifikaciju psihičke strukture neposlušnih.
Ova modifikacija se vrši pomoću medikamenata, a proširena lista poremećaja, uobičajenih kod adolescenata (promene raspoloženja, smetnje u pamćenju, poremećaj pažnje), omogućava prisilno izlaganje izdašnoj farmaceutskoj ponudi.
Uz pomoć uticajnih (i podmićenih) naučnika i doktora, proširuju se granice bolesti. Scenario je sličan već opisanom. U istraživanjima, plaćenim od farmaceutskih kompanija, naučnici „nađu“ kako medikamenti deluju i u blagim ili povremenim formama bolesti. Onda odbor „eksperata“, sa platnog spiska tih istih kompanija, te oblike bolesti što se ranije nisu lečile (jer i nisu bolest), proglase patološkim i podložnim terapiji.
Na taj način proširene su granice bolesti, poput astme ili depresije. Širenje indikacija novih oboljenja, kojima su potrebni lekovi, ostvaruje se na sličan način, kad istraživanja „dokažu“ dejstvo preparata u novim stanjima i na novim populacijama. Lekovi za holesterol, za desetak godina su, od indiciranih u uskim grupama srčanih bolesnika, prerasli u antiarterosklerotske koji se mogu uvesti većini ljudi iznad pedesete. Antidepresivi, nekad davani samo za teže oblike depresije, danas imaju i do dvanaest indikacija, uključujući i blaže anksiozne poremećaje.
Lekovi za sve i svašta
U prvom redu, nepotrebni lekovi se propisuju za kardiovaskularne bolesti, ukazuje dr Lidija Gajski. Na tom polju se naročito afirmisao koncept prevencije, pa se, sa ciljem sprečavanja bolesti poput srčanog i moždanog udara, velike količine lekova daju širokoj populaciji zdravih ljudi.
Primere nalazimo u medikamentima za snižavanje masti, šećera u krvi i krvnog pritiska, neki su protiv zgrušavanja (npr. aspirin); njihov učinak je skroman ili nepostojeći.
Na području psihijatrije, društvene i interpersonalne teškoće pretvorene su u medicinske, podložne farmakoterapiji i drugim medicinskim postupcima. One ih, naravno, ne mogu rešiti.
Tako je depresija od srazmerno retke psihijatrijske bolesti, u poslednjih dvadesetak godina „narasla“ je do jednog od najvećih globalnih zdravstvenih problema. Uporedo, rasla je i potrošnja antidepresiva; delotvornost (osim u teškim slikama depresije) je na nivou placeba (tableta sa brašnom ili šećerom).Na području onkologije, odnosno lečenja raka, često se primenjuje beskorisna hemoterapija, ne samo zbog pritiska farmaceutske industrije, nego i stoga što se bolesniku i porodici želi ostaviti nada i utisak da se još uvek nešto radi i preduzima.
Ono što važi za lekove, u značajnoj se meri može reći i za dijagnostička ispitivanja (rendgen, ultrazvučne kontrole, kolor-dopler, magnetska rezonanca, tomografija…).
Pod pritiskom proizvođača medicinskih aparata, potrošnog materijala, biohemijskih i drugih testova i reagensa, u primenu ulaze postupci čija je svrha neretko diskutabilna. Premda je razvoj medicinske tehnologije na području dijagnostike doneo i nesumnjivu dobrobit, sistem njene evaluacije krajnje je neadekvatan, ako uopšte postoji.
Kritični i odgovorni medicinski stručnjaci upozoravaju na to da neka ispitivanja ne predstavljaju ništa više od „još jedne cigle u zidu“; ne samo da ne poboljšavaju ishod lečenja, već mogu naneti štetu.
„Kao primer se može uzeti CT koronarografija“, tvrdi dr Gajski i kaže da se, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, izvodi u nekim privatnim poliklinikama: „Ali, preteruje se i sa manje sofisticiranom dijagnostikom. Ovoliki broj laboratorijskih ispitivanja sasvim sigurno nije potreban, kao ni rendgensko snimanje pluća pre svake operacije; dopler vratnih i nožnih arterija ordinira se prečesto, bez stvarnih kliničkih indikacija; denzitometrija je, u načelu, nepotrebna dijagnostička metoda.
Naročito je sporna potraga za rizičnim osobama i onima u početnoj fazi bolesti. Dok se nalaz ginekološkog karcinoma jednostavnim i razmerno pouzdanim „papa-testom“ može smatrati primerom korisnog „skrininga“, istraživanja su pokazala da je mamografija, u smislu prevencije raka dojke, gotovo beskorisna, a PSA tumorski marker, u smislu prevencije raka prostate, vrlo problematičan.
U medicini ima nepotrebnih hirurških zahvata, sasvim sigurno. Široka dijagnostička obrada rezultira značajnim brojem lažno pozitivnih nalaza, pa se pacijenti podvrgavaju nepotrebnim hirurškim zahvatima, nekad povezanim sa ozbiljnim komplikacijama; na primer, nepotrebne operacije „kvržica“ u dojci.
Proizvođači veštačkih zglobova, ortopedskih vijaka i pločica, srčanih elektrostimulatora, stentova i hirurških instrumenata, odreda su zainteresovani za što više operacija. Pritom se neretko radi o novim, nedovoljno ispitanim proizvodima, pa se onda dogodi da 93.000 ljudi širom sveta mora eksplantirati (izvaditi) nedavno ugrađene skupe „najnovije i najbolje“ proteze kuka, jer se naknadno našlo da su štetne po zdravlje“.
Prevare i manipulacije
I lekari su motivisani za uvođenje nove tehnologije jer na njenoj primeni, odnosno uvođenju u zdravstveni sistem, izgrađuju svoje profesionalne karijere i prestiž. U SAD je u toku suđenje doktorima koji su nepotrebno ugrađivali stentove (intravaskularne proteze) u srčane arterije svojih bolesnika.
U svemu tome nije bez značaja agresivni mentalni sklop modernog doktora – sve je manje vođen idejom dobrobiti bolesnika, a sve češće gleda šta bi se s njim još moglo učiniti. Mnoge žene sa indikacijom vađenja materice, ginekolozi su uverili da im nisu potrebni ni jajnici, pa su, posle operacije, ostale i bez zdravih, neretko još funkcionalnih organa.
Postavlja se i pitanje kvaliteta dodataka prehrani i raznih suplemenata što se prodaju u apotekama. Šta je sa njihovom efikasnošću? Elem, kad je gotovo polovina onoga što se propisuje na recept beskorisno, možete misliti koliko je toga nepotrebnog izvan sistema zdravstvenog osiguranja! Da bi dodatak hrani, odnosno pomoćno lekovito sredstvo, dobilo dozvolu za promet, mora zadovoljiti kriterijume neškodljivosti; efikasnost niko ne ispituje. Zato je većina tvrdnji o korisnosti tih preparata bez ikakvog naučnog uporišta, a te lažne tvrdnje vrlo se retko sankcionišu. Proizvođači zloupotrebljavaju naivnost i poverenje kupaca.
Medicina je izuzetno plodno tlo za prevarante i manipulatore, kako za one motivisane lakom zaradom, tako i za one sa mesijanskim porivima i ambicijama.
Drske prevare i krajnje neetička iznuđivanja trebalo bi zabraniti i kažnjavati. Međutim, regulacija na širokom području tzv. alternativne (komplementarne) medicine bez pogovora je potrebna, ne bi je trebalo temeljiti na zabranama i sankcijama. Na tom području ima, objektivno, delotvornih terapijskih metoda (dijagnostičke su pod znakom pitanja i tu bi se trebalo držati službene medicine), a i kad nema strogo naučno dokazane koristi, ostaje placebo učinak koji nipošto ne treba odbaciti.
Dogmatičan stav ortodoksnih naučnika i lekara koji „alternativcima“ zabranjuju pravo lečenja, pozivajući se na medicinsku nauku prepunu ograničenja i zloupotreba, ne „pije vodu“, jer savremena medicina sve manje ispunjava očekivanja ljudi. „Bilo bi pametnije i poštenije da svi naučnici i doktori najpre počiste pred vlastitim vratima, tj. da se oslobode nadrilekarstva koje sami praktikuju, kao i tehnokratsko-birokratskog mentaliteta“, savetuje dr Gajski.
Veliki deo ljudi, premda su medicinski laici, oseća da je sve više „nezdravog“ u medicini. Ukazujući na problematična mesta u vezi sa vakcinacijom i čestim propisivanjem antibiotika, pozivajući na preispitivanje svake pojedine vakcine, dr Gajski kaže: „Uzimanje antibiotika se često propisuje onda kada zaista to nije potrebno, na primer u slučaju viroza ili blažih upala. To je više jedan spoljašnji, kozmetički zahvat, dok u svakodnevnoj praksi lekari i dalje radije propisuju antibiotike, bez puno razmišljanja.
Ograničavanje propisivanja antibiotika samo na stanja kad su stvarno opravdani vrlo je važno, ne samo zbog nuspojava i uštede, već radi smanjenja razvoja otpornosti bakterija na ove lekove.
Uz veliku potrošnju antibiotika, uskoro bismo mogli početi gubiti bitku sa bakterijskim bolestima. Već danas, naročito rezistentni sojevi bakterija, razvijeni u bolničkom okruženju, uzimaju desetine hiljada života u Evropi.
Uprkos tome na ovom, kao i na drugim područjima medicine, nemamo efikasnu regulaciju. Sistemu, a njime gospodare proizvođači medicinske tehnologije, u interesu je što veća potrošnja, bez obzira na ishod. Potrošnju povećava i preopterećenost lekara; njima je, u nedostatku vremena, najlakše da napišu recept ili uput…”
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Srbi najstari narod na svetu,najstarije i savrseno pismo,i Pravoslavci,zato nas napadaju,a sve to dolazi od ............
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
ПРВИ ХУСАРИ БИЛИ СУ СРБИ
Српски хусарски пукови
За владавине царице Јелисавете (1751) дошљаку из Аустрије, пуковнику Хорвату, наложено је да образује један хусарски пук (4 хиљаде) од досељених Срба насељених на десној обали Дњепра у области названој Нова Србија (касније преименована у Новоруску губернију). Још два таква пука образована су 1752. године, а за заштиту нових насеља изграђена је тврђава св. Јелисавете (садашњи Јелисаветград). У Русију су 1754. г. стигли Срби Депрерадовић и Шевић са знатним бројем својих земљака; одређено им је да се населе између Бахмута и Луганска (Словено-Србија) и образују два хусарска пука по хиљаду људи сваки. Од козака-слободњака је 1756. г. образован слободски хусарски пук, а затим још два, од досељеника из Македоније и Бугарске; 1761. г. су обједињени у један, Македонски. Прва појава хусара на бојном пољу не може се назвати успешном. За време Седмогодишњег рата у великој бици код Грос Јегерсдорфа у августу 1757 г. сударили су се са пруском коњицом. Ударац је био неочекиван, нанет надмоћним снагама и неискусни Српски и Мађарски пук којима је то било ватрено крштење, налазили су се на левом крилу заједно са чугујевским козацима и повукли се скоро без пружања отпора. Међутим, у Пруској су ускоро отпочела борбена дејства такозваног ”малог рата” у којима су се хусари знатно боље показали. Учествовујући у упадима заједно са козацима показали су исту храброст и одлучност. У продору одреда бригадира Јеропкина према граду Фридбергу у лето 1758. г. учествовала су два ескадрона Мађарског хусарског пука. У свом извештају Јеропкин је истакао хусарске официре  пуковника Зорића, потпуковника Прерадовића, поручника Станишчева, који су “своју дужност са одличном храброшћу похвално извршавали” 1760. г. образован је Жути хусарски пук. У јесен те године руска војска је извршила продор ка Берлину. У саставу корпуса који је кренуо на Берлин налазила су се три хусарска пука: Српски, Молдавски и Новосрпски. Хусари су се ништа мање енергично исказали приликом опсаде тврђаве Колберг током јесени и зиме 1761. г. Седмогодишњи рат је показао какву корист може донети на бојном пољу правилно организована и добро обучена лака коњица. Влада је одлучила да образује нове хусарске пукове, али ограничен број српских, мађарских, грузинских и других досељеника није то омогућио. Зато је 1765. г. из бивших пукова козака-слободњака у Украјини образовано пет хусарских: Ахтирски, Изјумски, Острогошки, Сумски и Харковски. Ахтирски пук је ступио у рат у априлу 1769. г. заједно са Харковским, Српским и Мађарским пуком.
Konjanik Srpskog husarskog puka Carske Rusije, 1741 – 1761, kolorisana litografija
Carpe diem.Acta,non verba.
BOGATSTVO ZA PLJUVANJE SRBA: Kandić, Biserko i Milić dobile 454.135.000 za lobiranje protiv naše države!





Zajedno sa sirom familijom,i saradnicima i prijateljima,treba deportovati u Sibirske kazamate,dozivotno.
Poslednja izmena Januar 12, 9:08 pm od PlaviSmeker.
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Електронско чиповање „марве“
| Дресирани Срби у реду за жиг {7. ОКТОБРА 2016}
- Педерска ложа из Немањине 11 пројектима „Е-беба“, електронских здравствених кљижица и биометријске идентификације новорођених беба увелико припрема терен за чиповање србијанске „марве“.
- Родитељи више неће морати да губе време на шалтерима, већ ће уместо тога електронском пријавом новорођена беба бити уредно заведена у глобални систем „великог брата“.
- Нове здравствене картице са електронским микрочиом саставни су заједно са обавезним „скрининг“ здравственим прегледима саставни део пописивања стања на залихама српског тржишта телесних органа
- Изменом закона о трансплатацији, термином „претпостављена сагласност“ сви грађани окупиране Србије су – хтели то или не, реформисани у добровољне донаторе телесних органа.
- Чланом 15 новог закона је предвиђена „могућност понуде телесног органа страном лицу или организацији“, чиме су широм отворена врата најуноснијем бизнису фармако-мафије: трговини људским органима
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Sva vremena su GMT +2. Trenutno vreme je 6:29 pm.