Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Увод у контролу ума
| Визионарски, Activist Post
- Већ дуго времена „елита“ покушава да добијe моћ над масама; контрола ума је оркестрирана од стране оних који проучавају људско понашање са циљем да малој групи „елите“ подјарме велике делове популације.
- Модерна контрола ума је психолошка и технолошка.
- Тестови показују да са једноставним објављивањем метода умне контроле, редукујемо ефекте или их чак елиминишемо, барем у делу контроле ума кроз рекламу и пропаганду
- На путу је организован напор да се успе управљати и предвидети људско понашање тако да социјални научници и диктаторска елита могу да контролишу масе и да се могу одбранити од напада евентуално потпуно пробуђених и слободних људ
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Dobra ideja i zamisa.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Трагом вести: Мајка и син умрли од глади и зиме
– избеглицама 40 милиона долара
- У селу Лозовик код Велике Плане пронађена су смрзнута тела Анкице и Жике Туфегџић.
- Узрок смрти мајке и сина у њиховој породичној кући су глад и хладноћа.
- Да је Србија некоме мајка, а неком зла маћеха потврђује чињеница да сваки илегални имигрант добија бесплатан смештај (са струјом), одећу, обућу, три оброка дневно и џепарац од 10 евра дневно.
- Шефица службе УНХЦР у Србији, Франческа Бонели је представила регионални план „управљања мигрантском кризом“ вредан 40 милиона долара
- Франческа Бонели је испред УНХЦР нагасила да „Србији није битно само да избеглима обезбеди храну и ћебад – већ и наду за будућност“.
- Добијених 40 милиона долара потврђује упозорења Анонимних о трајном насељвању илегалне миграције у Србију.





Слобу су са правом назвали Балкански касапин.
Али занима ме ста је са Шутановцем,са Коштуницом,Ђинђићем,
са свим тим дОсманлијама и проданим изродима

Овај иако је то што јесте,и + ради на погресан начин,тј. на штету Србије и народа
барем нешто ради
ови пре њеха све распродаше
А да и онај Шешељ,где је бранио он Србе ту Срба више нема
- УНХЦР са 40 милиона долара плаћа трајно насељавање око 6,500 илегалних миграната афро-азијске регије у Србију.
- Реч је само о онима који су илегално ушли током 2016-е године.
- План УНХЦР и њихових домаћих сарадника за 2017-у годину је насељвање 13,000 илегалних миграната
- Србија је била окупирана и од нацистичке Немачке, али становништво није умирало од глади и зиме.
- Тада је о свом народу бринуо Милан Недић, Србин из Гроцке – а не прекодринске легије ванбрачног сина Фахри Муслије
Poslednja izmena Januar 23, 8:34 pm od PlaviSmeker.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Angažovanje kriminalaca od strane službi državne bezbednosti - ma kako se ona zvala - neslavna je srpska „tradicija" još od početka sedamdesetih godina, a većina nerešenih ubistava, među kojima je bez sumnje i ubistvo novinarke Dade Vujasinović, imala je pečat značke i potpis ljudi koji su iz senke vladali Jugoslavijom i Srbijom.
Više volim da je čovek prema meni vuk nego udbaš, govorio je Dragiša Kašiković, jedan od najznačajnijih ljudi srpske emigracije u Americi posle Drugog svetskog rata. Parafrazirajući misao Tomasa Hobsa, koja je odslikala stvarnost koja pratila stvaranje civilizacije u kojoj danas živimo, Kašiković je odslikao stvarnost u kojoj se formirala jugoslovenska komunistička država i njeni recidivi koje smo (pre)živeli. Doduše, ne baš svi...

Sredinom sedamdesetih dolazi do snažnijeg djelovanja nacionalističke emigracije koja počinje da podriva Jugoslaviju,državu za koju se do tada smatralo da je nedodirljiva.Savezna UDBA odlučuje da primjeni novu taktiku i da za rješavanje problema u emigraciji koristi lica iz kriminogene sredine.
Osnivanje Hrvatskog MAS pokreta ,osnivanje Četničkih udruženja u dijaspori,bujanje nacionalizma među Šiptarima,kao i nekolicina terorističkih akcija doveli su do toga da se država ozbiljnije pozabavi ljudima za koje se sumnjalo da bi mogli biti prijetnja po državu.
Stane Dolanc je čovjek koji je započeo taktiku angažovanja kriminalaca,i jedan je od ljudi zbog kojih su naši kriminalci počeli sve više da jačaju.
Za Dolanca se smatralo da je po moći bio drugi čovjek jugoslavije.Kao savezni sekretar za unutrašnje poslove jedan je od idejnih tvoraca paklenog plana za obračunavanje sa terorizmom.

Pozornost Službe prema emigraciji posebno je porasla kada je Josip Broz sredinom šezdesetih godina otvorio granice ka zapadnim kapitalističkim zemljama i kada su Srbi (i ostali Jugosloveni) počeli da se transformišu u „gastarbajterski narod". U vrhu komunističkih vlasti je počelo da se vodi računa da aktivna politička emigracija, iliti četnici i ustaše, ne utiču na novopridošle radnike i zadoje ih mržnjom prema samoupravljanju i Josipu Brozu.

Nekadašnji šef Centra za organizaciju jugoslovenske obaveštajne službe u svetu Anton Duhaček među prvima je otvorio dušu:

- Imali smo svoje agente u svim organizacijama ekstremne emigracije, u svim zemljama Zapada i na svim kontinentima. To je svetski ološ koji je radio za sve obaveštajne službe sveta. Bili su spremni da ubiju i rođenu majku za sitne pare - navodi Anton Duhaček.
Ubistvo Dragiše Kašikovića, čoveka s početka teksta, u Čikagu 1977. godine, sigurno je najupečatljivije političko ubistvo Udbe van države. Njegovo telo je bilo izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, koja je zadobila 54 uboda.

Čikaška policija nikada se nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to oceni kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija. Domaća štampa po šablonu je pisala „o još jednom krvavom obračunu unutar ekstremne antijugoslovenske emigracije".
U Americi je 17. avgusta 1977. u Geriju (Indijana) ubijen Bogdan Mamula. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1978, u blizini grada Bafalo Borislav Vasiljević je pronađen mrtav u svom automobilu.
Ubijen je i Andra Lončarić, vođa srpske organizacije SOPO, kojoj su pripadali čuveni Nikola Kavaja i Boško Radonjić. Lončarić je ubijen sekirom, a glava mu je bila presečena na dva dela. U Minhenu je tako 1969. ubijen Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list, a krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović, koji je radio je za list „Srpska borba".
Ni zapadne policije, ni ove u otadžbini nikada nisu zvanično utvrdile razloge smrti istaknutih emigranata, a redom su po istom obrascu „padali" jedan po jedan. Jedini Udbin ubica za kog se saznalo jeste izvesni Zdravko Trbić, koji je izvršio atentat na Boru Blagojevića, predratnog kapetana i pripadnika četnika Draže Mihailovića.

- Jugoslovenska tajna policija izabrala je Trbića da ubije Blagojevića - ističe Radovan Kalabić, autor knjige „Srpska emigracija". - Blagojević je preko svojih kanala u Beču doznao da je Trbić pre dolaska u Pariz odsedao po luksuznim bečkim hotelima, što se nije uklapalo u priču o siromašnom beguncu iz Brozovog „raja". Blagojević je organizovao ugledne pripadnike srpske emigracije da ispitaju Trbića. U „isledničkom" postupku Trbić je priznao da ga je Udba vrbovala i kako je trebalo da likvidira Boru Blagojevića. Pokazuje i pištolj bez oznaka s prigušivačem, koji je dobio od tajne policije. Otkrio je i veze, adrese i brojeve telefona na koje je trebalo da se javi posle obavljenog zadatka.
Bora Blagojević kasnije je, ipak, likvidiran. Baš kao i svi koji su se našli na meti neke službe ili njenog ogranka, bilo da su se zvali Udba, DB ili DB-ovo nedonošče JSO.
Sve je to deo najmračnije epizode srpske istorije, crni mulj u kojem zločinci plivaju i ne zna se koliko i koje sve žrtve ostavljaju za sobom. I negde iz te istorije uvek mogu da isplivaju.

Božidar Spasić, bivši funkcioner Službe državne bezbednosti, kaže da službe bezbednosti u celom svetu sarađuju sa kriminalcima.

- Kriminalističke službe sarađuju sa kriminalcima kada treba da budu cinkaroši i odaju im podatke, recimo, o transportu droge. Takva saradnja može biti stalna i za to dobijaju novac. Ukoliko je saradnja povremena, policija im se revanšira nekom uslugom, kao na primer opraštanjem nekog krivičnog dela ili dogovorom sa tužilaštvom da im ublaži optužnicu i stavi na tereti blaže krivično delo od onoga koje su počinili - kaže Spasić.
Bivši funkcioner SDB navodi da službe državne bezbednosti koje se bave tajnim poslovima ugovaraju sa kriminalcima tri vrste aranžmana - stalnu, povremenu i ad hoc saradnju.

- Stalna saradnja se praktikuje kada kriminalac treba da se ubaci u pojedine kriminalne grupe i otkrije pojedinosti njihovog rada. Tako je počinjala i naša tajna policija. Kriminalce je angažovala da bi se suprotstavila ustaškim i šiptarskim ekstremistima. Oni su imali zadatak ili da eliminišu nekog od pripadnika ekstremističkih grupa ili da unište jezgra ekstremista. Za to su dobijali određene beneficije, kao na primer omogićavanje da neko od njihove rodbine izađe iz zatvora ili da povoljno kupe plac za izgradnju kuće - kaže Spasić.

Bivči sarajevski kriminalac i saradnik UDBE Ilija Stanić javno je priznao ubistvo Ustaškog poglavnika iz Ljubuškog Vjekoslava Maksa Luburića.
Ilija Stanić. Sarajevski kriminalac i saradnik UDBE kao sin ustaše i zbog toga pod stalnim nadzorom jugoslovenske tajne policije, bio je idealan kandidat za udbaškog egzekutora. Čovek koji je deo svoje mladosti proveo u Konjicu kod brata Luke i u Zrenjaninu, kod tetke, gde je učio keramičarski zanat. Gde god bi se pojavljivao, Ilija Stanić bi krao i radio sebi i rođacima nevolje.

Posle jedne racije u Sarajevu pobegao je iz SFRJ u Austriju. Odatle beži u Francusku, gde je uhapšen zbog krađe. Jugoslovenski konzul Mile Nešić ga je tada spasio zatvora. Brbljiv i slatkorečiv, Ilija Stanić se tada ovom konzulu i obaveštajcu SID-a prvi put ponudio da izda svog kuma Vjekoslava Maksa Luburića. Čak je Nešiću nudio i pisane dokumente o Luburiću i ustašama u Španiji. Jednog dana je doneo i Luburićev plan o miniranju Ambasade Jugoslavije u Parizu. Posle toga SDB BiH je uhapsila Iliju Stanića, natovarila mu na vrat i krađe, a i terorističke akcije protiv domovine. Da bi se zaštitila od Stanićeve izdaje, SDB BiH ga je zaplašila da će mu braća i majka otići u zatvor, i tako ga «uverila«da krene na svog kuma Maksa Luburića.

Otac Luburićevog ubice, Vinko Stanić, poreklom iz Hercegovine, bio je u II svetskom ratu član Maksove čete. Kada se 1942. u okolini Konjica, Vinku Staniću rodio sin, Vjekoslav Luburić ga je krstio i dao mu ime Ilija. Vinko Stanić je poginuo 1949. godine, nakon ustaške izdaje fra Bekavca, koji je pred beg u SAD, prijavio križare pripadnicima Udbe BiH. Tu izdaju i stradanje svog oca, Ilija Stanić nikada nije zaboravio hrvatskim , emigrantima i odbeglim ustašama. Tako barem ide priča od njega prema javnosti.

Na nagovor SDB SSUP-a, Ilija Stanić, koji je dobio kodirano ime «…Mungos…», prebegao je u Italiju, a preko Francuske u Španiju i uspeo 1966. godine da se zaposli kod kuma Maksa Luburića kao kuvar i vozač, sa zadatkom i ličnom namerom da «generala Drinjanina« u pogodnom trenutku ubije i tako osveti svog oca Vinka Stanića.

Pune dve godine Ilija Stanić je proveo u domu svog kuma Vjekoslava Luburića u mestu Karkahente kod Valensije, a onda se iznenada uplašio i 1968. godine iz Španije pobegao u Nemačku. Njegovi poznanici tvrde da se Stanić zbližio sa Luburićevom kćerkom, što je naljutilo generala Drinjanina, pa ga je isterao iz svog doma. Kada se, međutim, vratio u Sarajevo neobavljena posla, načelnik SDB Fehim Halilović ga je poslao natrag u Španiju. Plaćeni ubica je odvezen jugoslovenskim kolima u Italiju, do francuske granice, gde je pušten da ide na zadatak, ali mu je šofer iz SDB SFRJ pre toga uzeo crveni pasoš. U dosijeima bosanske i hrvatske tajne policije Ilija Stanić je bio registrovan i kao Stanko Ilić, odnosno «…Mungos…», dok je Maks Luburić bio samo «…M…». Čitava akcija likvidacije ratnog zločinca Vjekoslava Luburica vođena je pod šifrom « Kobra «
«…Bila je zima 1969. godine, kada sam se preko Italije, ilegalno ubacio u Francusku. Došao sam vozom do Nice, tu prenoćio, a onda vozom do Pariza. Svratio sam kod Miljenka Dabe Peranića, sa kojim sam prošle godine boravio kod Maksa Luburića. Dabo me je odmah pitao: «.. Gde si ti nestao?..» Objasnio sam mu da sam ilegalno išao za Nemačku, pa me je policija uhvatila u krađi i proterala za Jugu. On je poverovao, ali mi je rekao da mi general ne veruje i da je ljut na mene. Od Dabe sam uzeo moju špansku ličnu kartu i otputovao vozom za Barselonu, a ne direktno za Valensiju, da bih video da li me neko prati. U Barseloni uzmem kartu za Valensiju. Prvi razred. Legnem i probudim se u Valensiji. Pravo sa stanice otišao sam kod mog prijatelja Željka Bebeka. Četiri-pet dana izbegavao sam da odem do Maksa, koji je već čuo da sam ja došao. Jedno jutro stavi me Željko u auto i odveze do generala u Kahakente. Dočekao me je usiljenim rečima: «… Gdje si kume moj! … «

Kako su dani prolazili, tako se Maksovo poverenje u mene vraćalo. Željko i ja bili smo već tri meseca u njegovoj kući. Dao nam je sobu u prizemlju, jer je onu na spratu pretvorio u magacin knjiga. U februaru 1969. godine Maksova kuća je bila puna ljudi. Tu mu žena, sin, ja, Željko, a pojavio se i pukovnik Štef Crnićki, koji je došao iz Klivilenda. U to su stigle vesti da je Udba ubila Mila Rukavinu, Tolja i Maričića, a meni Maks u poverenju kaže: «… Čuvaj se kume, vidiš što Udba radi! Otvori i oči i uši!…» – Vidim, vidim moj generale! Majku im komunističku. Paziću se ne brinite! I ne bojte se vi, paziću i vas ! – General je tih dana lično bio jako nervozan. Posvađao se sa ženom, pa ga je ona napustila. Kažem ja sebi: Odlično! Posvađao se on i sa Željkom Bebekom, a na Branka Mariča, koji je pristigao iz Frankfurta potegnuo je i pištolj. Vidim i ja da mu Branko dosađuje, pa viknem na njega: «… Što ćeš ti, ostavi mi generala na miru! ..»

Čekao sam svoj trenutak. Išao sam na sigurno. Znao sam da niko ne može biti tako prisan sa Maksom, niti mu iko može prići tako blizu kao ja. Kuvao sam mu, sređivao kuću, vozio ga napolje, primao i pazio na goste. Zato sam čekao. Bolje je ići na sigurno, polako, nego navrat nanos. I sačekao sam. Odredio sam da to bude krajem februara. Međutim, opet su nam došli Dabo Peranić, pa neki Dragutin Jezina iz Liona i Ante Nožina iz Frankfurta. Sedimo mi tako i pričamo. A ja pitam Maksa Luburića: «… Generale, kada ćemo u Hrvatsku?…» «… Kume, sigurno, za tri godine…» kaže on, a ja mislim: «…Nećeš nikad moj kume!…»
U to vreme Maks Luburić je pokušavao da dođe u kontakt sa Rusima. Pisao je pisma u Moskvu i tražio da ga Rusi puste u Mađarsku. Dobijao je od KGB neka kodirana pisma. General je tada imao običaj da kaže: «… Bolje Hrvatska sa ruskim bazama, nego sa jugoslovenskom vojskom!…» Maks je šurovao sa starim i sa mladim ustašama. Prvi su mu bili potrebni zbog novca, a drugi zbog akcije, drskosti i bezobzirnosti. Uspeo je u Švedskoj da stvori jak odbor borbenih ustaša. Bio je dobar i sa jednima i sa drugima. Svi su se u hrvatskoj emigraciji te 1969. godine probudili. Zagreb im je dao znak da opet dolazi 1941. godina, a Maks Luburić je sanjao da bude novi Pavelić.

Dana šesnaestog april 1969. godine, u Valensiji mi je poštar doneo jedno pismo na ime Stanko Ilić. Udba mi piše da mi šalje kurira u Španiju specijalno za mene. On mi je doneo prah za Maksa. Dao mi je i dve novčanice od po sto dolara. Poručio mi je da čekam da mi neko dođe iz BiH ili Hrvatske u pomoć. Rekao sam mu da mi niko ne treba. Neću da čekam. Znao sam ja svoj trenutak. U kalendaru sam već zaokružio dvadeseti april. Rekao sam kuriru da vise neću da se javljam. Svi su gosti iz Maksove kuće otišli, ja sam bio spreman. Doneo sam u sobu čekić i štanglu. Pripremio sam dokumente za izlazak iz Španije. Ja sam kod Maksa bio prijavljen kao lektor u listu «…Drina…», a u Španskoj ličnoj karti mi je pisalo da sam profesor hrvatske književnosti. U Udbi, međutim, niko mi nije verovao da ću srediti Maksa. Razmišljao sam, ako to učinim u subotu, neću imati dovoljno vremena da pobegnem. Nedelja je bila bolja. Mali ide u crkvu, Maks spava, a ja imam slobodan dan, pa me niko neće odmah tražiti. Dvadeseti april, dan posle mog rođendana. Cele noći, u subotu na nedelju nisam mogao da zaspim. Ležim u krevetu i gledam na sat. Znojim se. Zvono na crkvi zvoni svakih petnaest minuta. Dva, tri, četiri, pet. Ustao sam, nisam više mogao da ležim. Pregledao sam sve stvari da nešto ne zaboravim. Opet se znojim. Živci mi rade. Siđem dolje, pokucam. Maks mi otvori: «… Dobro jutro generale, kako ste spavali?…» «… Dobro, dobro «… kaže on.

Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. Jebem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: «… Ilija, meni je zlo! …»

Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: «… Tup!…» Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: «… Majku ti jebem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da Španska policija pomisli da je otetet. Čekić i štanglu bacim u magacin. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: Koliko košta do grada pitam «… Tristo pedeset peseta…» kaže taksista. «… Evo ti pet stotina, ja častim!…» U osam sati i pet minuta naveče sa železničke stanice poslao sam telegram « bratu » u Konjic: « M. nikad više! «

Nakon povratka u tadašnju Jugoslaviju, udbaški egzekutor, postao je slavna zvezda, novine su pisale o njemu, a postojala je realna mogućnost da ga primi i odlikuje lično, Josip Broz Tito. Međutim, do toga nikada nije došlo, naime popularnost Ilije Stanića u partijskim krugovima bila je prevelika i ugrožavala je direktno one iznad njega u hijerarhiji, što je rezultiralo direktnim planom za likvidacijom ubice ustaškog generala, od strane vlastitih ljudi. Iako se ne može reći kako nije dobro finansijski situiran nakon ovoga, naime, kupljen mu je auto BMW, stan u Beogradu i stan u Sarajevu, plaćeno mu je školovanje i nađen mu je posao u Zavodu za zapošljavanje tadašnje Socijalističke Republike BiH, te je naravno i u gotovini nešto zaradio, ubistva su se uvek dobro plaćala.

Osamdesetih se Stanić povukao u miran život, ali raspadom Jugoslavije, Ilija Stanić postaje visokopozicionirani funkcioner HDZ-a Bosne i Hercegovine, sve dok ga u prvoj polovini devedesetih nije kao UDBINOG ubicu razotkrio kontroverzni, « Slobodni tjednik ».

U žižu javnosti sada je vraćeno ubistvo nekadašnjeg direktora “INA marketinga” Stjepana Đurekovića, čije je telo 1983. godine izrešetano, a glava smrskana sekirom u podrumu štamparije u nemačkom gradu Volfarthausenu, 26 kilometara od Minhena. Za aktuelizaciju ovog ubistva pobrinula se nemačka kancelarka Angela Merkel, odbivši da dođe na proslavu ulaska Hrvatske u EU jer Zagreb odbija da Nemačkoj izruči Josipa Perkovića, optuženog da je učestvovao u tom ubistvu. Ubistvo Đurekovića, odnosno akciju “Dunav”, naredio je, kako se veruje, lično Stane Dolanc, tadašnji ministar policije.Đurekoviću je odsječena šaka i odnesena u Beograd.Akciju su najvjerovatnije odradili agenti Crnogorske službe.

Albanski aktivista sa Kosova ubijen je 25. februara 1990. u Briselu na ulici dok je stajao na semaforu. U trenutku ubistva je kod sebe imao dokumenta koja su navodno povezivala srpski politički vrh sa većim brojem ubistava Albanaca na Kosovu. Osumnjičeni za ubistvo su Veselin Vukotić, Andrija Lakonić i Darko Ašanin. Lakonića je nedugo potom navodno u Srbiji ubio Vukotić, a Ašanin je najpre uhapšen u Grčkoj, odakle je izručen Srbiji, gde je i ubijen. Vukotić je uhapšen prvo u Španiji 2006. godine i isporučen Srbiji. Pušten je, međutim, na slobodu da bi ponovo bio uhapšen u Novom Sadu 2010. godine.

Udba je planirala i likvidaciju Srpskog četničkog vojvode i komandanta Dinarske četničke divizije popa Momčila Đujića.
Na taj zadatak su očigledno poslali sebi nepouzdanog čovjeka-Đorđa Božovića Gišku.
Giška je bio jedan od najboljih operativaca,ali u slučajevima sa ustašama.Likvidacija popa Đujića sa kojim se slagao i poštovao ga nije bila za njega.Giška je odslušao govor vojvode,pozdravio se i vratio u Jugoslaviju...
Neizvršavanje ovog zadatka je jedan od mogućih motiva Giškine smrti.
Poslednja izmena Januar 23, 9:13 pm od PlaviSmeker.
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Да би уредио верски и друштвени живот својих верника, митрополит Мојсије је издао чувену уредбу у 57 тачака. Тако је наредио да се будући брачници пре венчања исповеде и причесте, да се свештеници брину о сиротињи, која је из стида ноћу просила, да се завештања закључују у присуству више сведока, да се даће сасвим укину, а ако је то немогуће, да се сведу само на две врсте јела. Уместо даћа, саветовао је да се храна подели сиротињи и врше за упокојене литургије. Очевима и газдама наредио је да своју чељад редовно шаљу у цркву на службе, а за то време месарнице и бакалнице имају бити затворене и у то време се не смеју држати зборови у општинским и варошким кућама.
Poslednja izmena Januar 26, 3:16 pm od PlaviSmeker.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Dok god cutimo bice ovako.

Pricaju ljudi,rudnik na Besnoj Kobili - planini,
kamion se prevrnuo,pobio par ljudi
morala da se kao morala zove komisija za obdukciju sudska
u oknu vrsena obdukcija
do auta sa kojim su dosli , u kesi su proneli zdrave organe i stavili u onaj frizider za transport

toliko o tome

treba sve to u lisicji potok
jer drzavna bezbednost je u sve umesana

a imamo i u generalstabu, i svuda i u vladi kancelariju i za CIA,i za MI5 , i ostalu gamad
tek da se zna
Poslednja izmena Januar 27, 3:27 pm od PlaviSmeker.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
.
Attachment-i
Carpe diem.Acta,non verba.
Sva vremena su GMT +2. Trenutno vreme je 9:48 am.