Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Opojni mirisi ispunjavaju nozdrve.
Sunce prosipa tople zrake po ozarenim ljudima.
Pod kozu se uvlaci prolece. Jos jedna zima iza nas. Malo drugacija nego pre.
Espresso, sok, ogroman sank I jos ponesto.
Malo srece, malo tuge I tople plave oci.
Sve slucajno I iskreno...
Nesecam se kad sam prvi put usao tamo.
A jedno drugo vece pamtim. Nije njoj mesto sa druge strane sanka. Zasto je tako?
Jace je od mene, morao sam je pitati. “ Odkud da radis ovde ?”. Pita me “ Zasto ?”.
“ Mogu da za zamislim million drugih za sankom. Ti vredis mnogo vise od njih, nije tebi mesto ovde!” , povredio sam je da nisam znao.
Proleti jezik, uvek se kajem nakon gluposti.
Proslo je I to vece.
Dunav je I dalje klizio niz vojvodjansku ravnicu. Noseni zatisjem I ponekom senom isli smo dalje. Nisu to vremena za hvale I stihove, a vremena dovoljno.



Nekad je bilo drugacije,
Delic zivota vredio je mnogo. Skrivali smo se u sobi. Od ljudi, rata I ruznih reci. Drzao sam uplakanu glavu u krilu. Tesio lepim recima bezeci od stvarnosti.
Nemirne zelene oci trazile su vise, ali nisam znao…
Bilo je prolece kao I sad. Sa usnulih planina duvali su neki cudni vetrovi. Lica prolaznika nisu sretna, mrak se nadvio nad olimpijski grad. Novi ljudi su dosli na vlast. Sve se menja.
Setali smo Vilsonovom.
Pogledi dugi, zaljubljeni. Sunce se igra sa senkama. Zamisljeni, gledamo oblake. “ Zoki !”, tiho izgovara moje ime. Gledam veseli osmeh, “ Vidi, oblak kao srce!”.
“ Da, Irena, kao srce” !
Sta li se mota u toj glavici.
Vetric se igra crvenim uvojcima kose. Ljubim pegavi nosic.
E, mala pirgava.
Da, volim je.

Cinilo se da tisinu proleca nemoze nista da narusi.
Rezak zvuk zapara zrak. Vrabci sa grana odletese u daljinu. Na drugoj strani obale neko pade.
Snajper.
To mi je proletilo kroz glavu. Sakrili smo se iza zidia, koji se nadvijao nad koritom Miljacke. Tisina I uplaseni pogledi su govorili sve. Iz njenih ociju je izvirala reka suza.
Nemi, bez pitanja cekali smo zatisje.
U zaklonu smo sedeli par sati. “ Zagrli mi jace “, to je bilo sve sto je rekla.
Nakon toga nismo komentarisali taj dan, ni da je covek na drugoj obali ubijen ni da smo uplaseni ni da je sve besmisleno.
Ziveli smo dan za dan radujuci se malim sitnicama.

Tih dana zivot nije imao vrednst. Skupljali smo se u “AL - kafeu” preko dana, a noci provodili u podrumu , uz gitare I vino.
Secam se zene koja je svaki dan prolazila pored kafea I isli iza Srpskih tenkova. Znali smo da je muslimanka I to nam je bilo cudno. “ Nano, a zasto svaki dan prolazis pored tenkova”?
Kaze nam: “ Sine berem zaru za pitu, tamo je najbolja . Pokazem im lozinku I oni me propuste!“.
Nasmejali smo se. “ Koja je lozinka? “. Na to nase pitanje Nana podignu ispruzena tri prsta I prodje.
Na pedeset metara od baste kafica Tenk. Mitraljez uperen prema nama, vojnik nezainteresovano naslonjen I zamisljen. Ispijamo kafu, podsecamo se neki proslih dana I bivsih devojaka. Prolecna kisa uzima svoj danak. Prelazimo na sprat kafea. Sedimo nas par sa gazdom I konobarom.
Prasak stakla nadglasava muziku . Strcali smo dole, a portal izbusen od rafala. Gazda Brko nabaci tuzan osmeh na lice, “Momci ovu turu ja castim” I u ruci drzi flasu Setaca.
Nazdravljamo nekim boljim vremenima, ako dodju.
U kafic utrcava vojnik “ Ima li ko povredjen”, jedva je izustio.
Pogledali smo se, pa onda vojnika “ izresetali “ pogledima.
“ Jebi ga, otkacio se mitraljez” samo je to rekao. Brko ga zove da popije sa nama, “ Nisi ti kriv sine, Kriva su ova losa vremena.”. Do policijskog casa trazili smo krivicu u Setacu, a potem se kriomice odvukli kucama.

Bilo je takvih dana kad je samo pice pruzalo zaborav, ali to je kratko trajalo.
Utehu je pruzala Pirgava.
Znala je kako disem I sta me cini sretnim. Nismo povredjivali jedno drugo besmislicama. Pustali smo zivot da tece pored nas.

Komsije su nestajali preko noci. Nakon par dana bi se javljali iz gradova cudnih imena. Tamo gde vladaju neki drugi ljudi I place se u cvrstoj valuti. “ Budale, izlazite iz tog grada, Nesta ce vas preko noci” , stalno su nam to ponavljali. Nisam hteo da ostavim prijatelje AL kafe I malu Pirgavu. Moj su pricali o tome da izadjemo iz ranjenog grada. Nisam slusao, povlacio bih se u sobu ili odlazio sa prijateljima na kafu. No, oni nisu nerazmni kao ja.
Jutro je savanulo, obasjano suncem I sa osmehom. Pogledo sam Trebevic, okupan u suncu I zelenilu. Podsetio me na neke ranije izlete I cuvenu zicaru.
Kao I obicno, otisao sam na kafu.
Sedim u basti, cekam Emira. Konobar Dado donosi produzenu esspreso I mineralnu. Na stolu jos kutija Bonda. “ Dje si Leka! “ , “ Vozdra Teski “ . Moj najbolji drugar je dosao na kafu. Pita me da li idem danas iz grada. “ Da, idem na vikendicu dolazim za par dana” . Njegov pogled je govori sve. Znao je da ga lazem I to sam I ja znao. Precutao je laz. Pricali smo o prijateljima koji su vec otisli iz grada, neki u inostranstvo, neki se preselili na ahiret.
Tisina.
Vrabci negde u parku cavrljaju.
“ Je’l Leka, evo sad ides. Mozda uzmes pusku I pucas na svoj grad, a tamo ja. Bi li mogao pucati? “. Njegovo pitanje me zateklo. Nisam nikad razmisljao o tome. Pa, nas dvojica smo zajdno sve preturili preko glave. Prve cigarete, prvo opijanje, Neke curice smo zajedno “ prevrnuli “ .
“ Ne Teski, kako bih moga? A , ti prijatelju” .
Opet ona tisina.
Izbegava da me p;ogleda u oci.
“ Leka, Neznam “.
Te reci su bile umesto pozdrava. Ustao I otisao. Pratio sam ga pogledom dok nije zamakao za zgradu. Sta je razmisljao nisam znao.
Ni danas, nakon svih ovih godina, nezanam.
To je bila nasa poslednja kafa.

Mrak.
Umiljate rucice na ocima.
Ljubi me u vrat,
“ Ko te voli najvise na svetu? “ pita me.
E, to je moja mala Pirgava.
Dosla je da me poljubi za sretan put. U ovom tuznom gadu ona je sve sto imam.
“ Kad kreces? “
“ Za par sati Irena “
Gleda me tuzno, “ Ti se vise nikad neces Vratiti! “.
Niz obraz klize suze. Zamagljen pogled trazi nesto u daljini. Kao poklela srna bez mladunceta, topi se u mom narucju.
“ Pirgava, vracam se za par dana. Samo da zavrsim sve na vikendici I dolazim.”
Opet suze.
Ljubi me, “ Zagrli me jako, kao nikad do sad!”
Stajali smo par minuta prepustili se osecanjima I plakali.
“ Upamti, ti se vise nikad neces vratiti, ali mene neces zaboraviti. Neka si sretan I Nadji nekog ko ce te voleti kao ja.”
Iskrala se iz zagrljaja I otrcala. Otrcala daleko, gotovo u zaborav.
Bila je u pravu. Nisam se vratio u ranjenini grad, lago sam sebe I druge.
Stajo sam, gledajuci za njom. Dado me vratio u stvarnost. “ Leka, ‘ajde da nazdravimo I secaj se nas.”. Posljednji Setac je skliznuo niz grlo. Zagrlili smo se kao braca, “ Bez suza “, rekao je. Znam da su svi rastanci tuzni, a meni je ovo najtuzniji.
Ostavio sam iza sebe sve I otisao u nista.
Miljacka tece istim koritom, parovi setaju Vilsonovom, Sticu se nove ljubavi.
Sve je isto, kao I pre. A nista nije za nas.

Nemirna brda zamenila je pitoma ravnica, a brzu reku lagani, kao uspavan snom, Dunav.
Stekao sam nove prijatelje, zavolio grad.
Pirgavu, nisam nasao. Ostala je daleko iza mene. Jos uvek cujem glas I poslednje reci. Rekli su mi da se udala, ima decu. Zivi u dalekom gradu.
Da li je sretna?

Izgubi sam drage ljude. Nestali su zauvek u vecnost.
Ostala je uspomena I secanje.
“ Ono sto ne boli nije zivot, ono sto ne prolazi nije sreca “, teske ali istinite Andriceve reci.




Svi se radujemo Bozicu.
Proslavljamo Hristovo rodjenje, porodica na okupu. Sve ima neku svecarsku nit u sebi . Radova sam se svakom Bozicu, sada Ne.
Ostavio je na mene svoj pecat prosle godine.
Gledli smo film, vise I naznam kako se zove, I pusili cigaretu. Mama nas zove na svecani rucak. Gasim cigaretu I pruzam Tati pepeljaru. Spusta pepeljaru na sto, “Zoki , hajde da jedemo, znas kakva je kad se kasni !”. Nasmijali smo se Mami, ne trpi kad nismo svi za stolom. Krenuo je da ustane kada ga je nesto preseklo.
“ Cale sta ti je?” .
“ Nije mi nista ! “.
Pao je na pod I to su bile poslednje reci.
Sve se desilo brzo, gotovo nestvarno. Zovem Hitnu Pomoc, dajemo vestacko disanje I masiramo srce. Medicinsko osoblje dolazi, nastavlja, daju elektro sokove. Uspevaju da ga povrate I prebacuju u bolnicu.
Cekamo pred vratima. Izlaze laboranti, tuzno nas gledaju.
“ Seka, pripremi Mamu za najgore”, to je sve sto sam uspeo reci. Gleda me sa nevericom, nemoze da se povrati.
Izlazi doktor, nije nista morao da kaze videlo se u ocima.
“ Zao mi je dali smo sve od sebe, Infrakt Miokarda. Nije bilo pomoci!”.
Posle se sve odvijalo brzo.
Nesecam se lica,
reci utehe.
Rodbina.
Sahrana.
Odlaze.
Opete ostajemo sami.
Kao sto je I uvek bilo. Svi su tu da podele bol sa tobom I pomognu. Onda odlaze, a bol moramo sami otkloniti.
Nije prvi put.
Uvek smo izlazil u susret svima. Bili tu da podelimo tugu I srecu.
Vrat su uvek otvorena, pa ljudi smo. Jedni drugima smo najblize.
Tako je bilo. Mada, nije uzvracano istom merom.
Nebrojeno puta pokacali smo na pogresna vrata. Trazili za pomoc od ljudi kojima smo pomogli.
Vrata od celika.
Bez osecanja.
Naucil smo da idemo sami kroz zivot.
Bolje je.
Lakse.



Vreme neumoljivo tece. Senka bola se vremenom nadvije. Zaboli da trnu zubi, ali prodje. Utehu nadjes u radu, prijateljima, a nekad I zalutas do Setaca. Odvede te do sanka, toplih plavih ociju I neznih reci.
Sakrijem tugu u ocim I radujuem se.
Kome?
Cemu?
“ Malecka “,
za mene.
Nena ,
za sestre.
Slucajno, kao u prolazu, video sam te oci.
Krile su neku tugu, zelju za novim budjenjem I malo radosti.
Zelio sam vise nego sto sam mogao, pruzao manje no sto je trebalo.
Krilo se u meni ocekivanje, nada za vecnost.

Telefon.
Dva sata ujutro. Dobro poznat broj.
“ Cao Zoko, sad sam stigla sa posla.”
Cao Malecka.
Razgovarali bi dva - tri sata, shvativsi na karaju da smo tek na pocetku.
Svako veco smo pricali. Razumevanja obostranog. Proziveli smo slicne dogadjaje, doneli iste zakljucke I pitali se zasto?
Nije bilo vremana da se vidjamo. Imala je svoje obaveze. Previse posla, malo para I poneki sitni prohtev sebi da udovolji.
Reci su bile nedovoljne.
Zeleo sam da je grlim, ljubim…
“ Suvise te volim da mogu da te delim. Pusti mene da tugujem, a ti nadji drugoga.”
Nije dozvolila.
Sutra se iskrale sa posla da dodje.
Zagrlio sam je.
Poljubila me.
Ima li ko sretniji?

“ …sto ne prolazi nije sreca”

Kratko je trajalo.
Magija je za trenutak bila tu I nestala.
Zasto se nikad nije otvorila da primi sve sto nosim u sebi? Pitanje na koje ni
OVO JE BILA MOJA PRICA

A VASA .....

Dodaj tekst:
Nisi me nasmejao, kako sam (mozda) ocekivala.....
Rastuzio si me.....
"jeb..., od ovog moze da se rikne..."
Kratko je trajalo.
Magija je za trenutak bila tu I nestala.
Zasto se nikad nije otvorila da primi sve sto nosim u sebi? Pitanje na koje ni Malecka Nema odgovora. Sda je ostala samo tuga.
Nasao sam prijatelja sa kojim zelim da delim dobro I zlo.
Volim je.
Zeleo sam da prozivim ostatak zivota sa Maleckom.
Zasto?
Neznam, a mozda je tu tajna.
Osudjeni smo da patimo I zauvek se borimo za vise I bolje.

Nesecam se gde je bio pocetak.
Pamtim jedno vece,
zanesena spokojem, sretna I mirna.
Spava u narucju,
sanja…
U poslepodnevnim satima autobus klizi niz padine Trebevica.
Jesen uzima maha,
poneki list se jos uvek bori da ostane u krosnjama drveca. Polomljena stabla prizivaju ne tako davnu proslost. Rat je ostao iza nas, ali uspomene jos su sveze.
Predamnom olimpijski grad se lagano sprema za pocinak. Poslednji zraci sunca Obavijaju stadion “ Kosevo”.
Mir, tisina.
U srca praznina, tuzna secanja su ucinila svoje.
Nekad rodni grad, a sad stranac u zivotu.
Okrecem dobro poznat broj.
“ Dobar dan, Zoran ovde Emira bih molio”, javila se njegova sestra.
Kazemi da je Emir na poslu, dolazi posle pet. Da zovem kasnije, pa ako hoce da se javi, javice se.
Nisam zvao. Granata mu je odnela nogu. Nije se pomirio sa tim. Svi smo krivi sto smo izasli, a on ostao.
Marin dvor, vece.
Sedim sa dve najbolje prijateljice. Pijemo kafu nakon toliko godina. Pokusavam da pricam ijekavicom. Neide.
Smeskaju se . Promenio si govor, ponasanje ali si ostao Isti kao I pre.
Da, svi smo se promenili. Ulazi u kafic poznanik iz osnovne skole.
Dje si Leka. Ljubi me cetri puta.
Gledamo se, “ Zasto Denise? “.
“ Da nebude ni po tvom, a ni po mom obicaju. “
Neki se od nas nisu promenili. Ostali su prijatelj kao sto su I bili.
Za stolom pored nas sede neki momci, Jedan od njih se obraca.
“ Izvini, mozemo li da se upoznamo? “
“ Naravno, Zoran”
“ Amir, drago mi je ?”
“ Slusaj me jarane. Ovde ima par kafica gde mi, sarajlije, izlazimo. U ostalim lokalima su supci sa brda. Meni je tesko da zivim sa njima I zato odlazim sto dalje, a ti ako mozes nevracaj se u ovaj grad. Malo je onih koji su dobro dosli.”
Posle sam razmisljao o ovim recima.
Kasnije sam I uvideo da je upravu.
Grad je renoviran. Nanovo izgradjen.
Zgrade , lepse nego pre.
Ali dusu nisu vratili.
Ostalo je secanje.


Kamion stariji no sto sam ja, lagano se bori sa usponima Trebevica. Sve sto je ostalo od vikendice, stalo je u kamion. Selim je u neki drugi grad, gde ce sve krenuti ispocetka.
Zima se lagano spusta nad olimpijski grad. Nekad od gustog smoga Nismo videli sunce zimi. Sa Jahorine Sarajevo je delovalo kao jezero u zoru.. Izmaglica se uzdize, kao morska pena posle udara od hridi, okupana stidljivim suncem.
Sada je grad I zimi okupan suncem. Fabrike nerade I nema vise teskog smoga.

Raskrsce, Pale Levo, Jahorina desno. Protivno zeljama I secanjima sofer skrece levo. Tonem u daleke zime provedenih na padinama Jahorine. Ostar vetar u lice, cjelac sneg pod skijama I lude hrabrosti na stazi.
Negde duboko zakopana slika Vanje izlazi pred oci. Zajedno smo provodili zime na stazi. Smisljali sitne bezobrazluke na skijama da zaplasimo turiste, malo okupamo snegom.
Vanje vise nema,
ratnom vihoru nije uspeo pobeci. Ni danas se nezna ciji je snajperista ubiljezio jos jednu crtu.
Posle su mi prepricavali reci njegove male seke. Pita mamu zasto place, a ona odgovara : “ Mila placem jer sam izgubila sina, a ti brata! “
“ Neplaci mama imam ja jos jednog brata , Zorana “
Posle sam ja plakao,
za Vanjom,
Ninom
I svima koji su ostali zaboravljeni.


Vracam se u Novi Sad.
Spustmo se niz obronke Fruske gore.
Bljestava svetla trepere. Neobican osecaj u meni.
Da, dolazim kuci. Sretan sto se vracam nazad.
Ipak, tvoje dom tamo gde si ti.
Gde te cekaju.
Prijatelji, male radosti.
I neko ko spava, ususkan u postelju
I tek treba da je upoznam.


Oci je sklopila, utonula u san.
Glavu je polozila u krlo, levu ruku prigrlia uz sebe. Drudom rukom mazim ostru igustu kosu. Klizim prstima preko lica. Udobno propadam kroz meke obraze, smeska se. Voli neznost I mazenje.
I sada kad sklopim oci, vidim svaki mladez njenog lica. Pod prstim oscem mladeze na ledjim I meku kozu.

Tamo gde covek retko kroci, I gde gust borova suma raste, Tamo gde sam bio samo jednom u zivotu, tamo raste jedna I jedina tresnja. Ovim recima jedan satarc je pocinjao svoju pricu. Kao mali samo sam jednom cuo ovu pricu. Ostala je urezana u pamcenje I danas me prati. Starceve prodrno plave oci su me privlacile. Nisam se mogao suzdrzati I netremice sam gledao. Tihim glasom, gotovo jecajem nastavio je pricu.
Odlazio sam od kuce. Nisam moga izdrzati I gledati bol. Moj stariji brat ozenio je devojku koju sam volio. Otisao sam. Radi sam svugde I svasta. Nemirni vetrovi usli su u vene, nije bilo spokoja. Cesto sam bio gldan no sit, vetrovi su lako prolazili kroz istrosenu odecu. Malo hleba I vode bilo je dosta za srecu. Ako se uz to nadje I malo mesta za spavanje, bilo bi dosta. Prolece je doslo I budje novog zivota bili je znak da se na put prodje. Ispred mene brdoviti predeli, urasli u zelenu borovu sumu. Mirisi proleca, ponekog cveta, smole borove sume sirile su nozdrve. Vodile su me putm neznajuci gde sam se uputio I u koji grad stizem. Sve sam sprije koracao kroz gusto drvece, Nize se saginjao da izbegnem grnje. Na trenutke svetlosti je nestajalo da bi so potom stidljivo probijala kroz krosnje. Bilo je sve teze ici dalje I podne se vec priblizavlo. Umor je lagano savlado ne tako mlado telo I trebvao mi je predah.
Ucinilo mi se da sam cuo pesmu. Naprezao sam usi, da to je melodija neke mi poznate pesme. Osluskujem, negde ispred mene se cuje sve tise I tise. Nastavljam dalje, nakon par minut izbijam na prolanak.
Ispred mene, tresnja.
Mirisno cvece prosuto proplankom izviralo je iz trave. Sve je delovalo skladno I uravnotezeno. Samo je tresnja strcala I ja sa njom. Gotovo neprozirna krosnja, zaklanjala je sunceve zrake. Cvetovi su poceli opadati, poslednji su se drzli ali ne jos dugo. Nagovestavali su plodnu godinu za staru tresnju. Stablo nisam mogao rukama zagrliti, a ipucala plavicasta kora se presijavala. Umoran od hodanja I zacudjen ovim prizorom, popio sam gutljaj vode sa potoka sto je presecao proplanak I seo pod tresnju. Oci se same sklopise I utonuh u san.


I vreme lagno klizi, proslost ostaje daleko buducnost tek dolaszi.
Vojska je uzela maha. Odrazila se na mene, moje ponasanje I donela promenu. Promwenui koju je tesko bilo prihvatiti ali..
Letio sam kao leptir, cvetoivi su bili hrana. izobilje Novog Sada je sirlio svoje riku. Budcjenja u nep;oznatim sobama, veceri sa strancima. Da li je ovo pomirenje sa sudbinom I osuda da cu biti sam, da li je?


Nervozno cima nogama, grli se rukama oko tela hladno je. Zeli kuci, ali .. Gledam tople oci, hmm, novi cvet?
U trnutku osetim njen pogled, plave okice tuzno sijaju gleda me ali me ne vidi.
Odlazim kuci, zeljan vise od pogleda…
Kao magijom doneseno, poruka na mobilnom:”Jelana 3….. , Zovi danas”
Prigusena svetla, udobne fotelje I Lela. “Ocekivala sam bilo koga da mi pridje I kaze da je Zoran, a dosao si ti..”
Da dosao sam ja, ali si Jeco dosla da TI. Setas zivotnim temama kao cigan violinom, pevas najlepsu pesmu.Ne, ne to nije stvarnost. Sanajm a zivim. .
Vreme, beskrajni mucitelj, kad je najpotrebniji nestaje I odlazi. Zurimo kuci, zeljni nezvarsenih trazgovora I … razumevanja…
Hej, pa danas je novi dan. Uspavano ustajem iz kreveta, gledam rasirene kazaljke na satu a ko me pozelio trako rano Jelena???
Ma jos par minuta cu se leskariti, Osmeh, topao klizi niz misli. Da znam ciji je. Da li veceras da je poljubim, da uikradem deo osmeha… Ma dodjavola, to je samo jedan cvet koji ce uvenuti.

“ Da li me dugo cekas “?
Crne pantolone, dzemper iste boje I nezne okice gledaj toplo. Ma budalice, ti sam vec desetak minuta I cekao bi I vecnost samo da dodjes ali, “ Ma kakvi, sada sam dosao”.
Nekad se pitas kad kazes Volim te, da li volis ili…
A vecers sam znao da sam zaljubljen. Znao?
Ma kad sam je prvi put video, znao sam.
Krijem se medju recima, bezim od osecanja. Zelim da je zagrlim, poljubim.. Moje reci su igracke, odlazi zbunjena. Sedim u autu ispred broja 32. Vec par cigareta je izgorelo. Zasto nisi nasao hrabrost I spusti poljubac na usne? Zasto?
Sitni jkutarnji sati nedozvoljavaju da je nazovem. Bezim, povlacim se.
Da se opet prepustim osecanjima I budem povredjen?
Odlazim nestajem,
Vecni kovac srece, vreme, bije bitku. Desna ruka krece ka telefonu a leva je brza I prekorno govori :’ Opet trcis, ponovo si ti koji zeli vise”.
Zastajem, ma gresim. Sta mogu da pruzim, mozada nekome sve ali Jeci…
I Vise, ali proslost nadire I povlacim se daleko, daleko od sebe.

“ Halo, Zoran ovd Jelenu bih molio. Samo ternutak”, Kaze da je dobro, pitam je da se vidimo kaze da nama razloga., pomirila se sa momkom.. Pitaj mene, Dacu ti mi,lion razloga da se vidimo, pruzi cu ti sve da ostanes, a somo jedno da odes.
Recu ti da se bojmim,da sam bio povredjen, Da puno pruzam ali se ne uzvraca, recu ti da sa tobom magija leprsa vazduhom, rekoa bi ali se ne usudjujem.
I zato odlazim,odlazim ali zauvek… A znam, da cu se pitati da li zeli da me pozove kao slucajin moj broj okrene…








Ssecanja,
Zapisana od zaborava spasena…
Niti se nizu, nastavljaju. Sklapam kockice I pisem..

Dobra noc Banja Luko…
Ma dobro sad, bilo je kasno poslepodne, Nakon sedam sati truckanja autobusom dosao sam u meni strani grad…
Da ne dangubim o vojsci, drugovi do groba, staresine, bezanja preko zice…
Svega je bilo.
Secam se momka koji je prvi put vido TV..
Ma sa svih strana pridoslice.
Secam se NJE.
Imali smo izlaz u grad, skupili se u Dionisu. Malo bilijara, pivo NEKTAR (naravno) I
Sanda.
Oci boje neba trazile su moje, a u meni virovi. Zaboravljao sam........
zelim da verujem da je to tvoja prica... prica zivota... prica realnosti prouzrokovana od strane ludih umova..... Prelepa prica.....
veruj slobodno >cufke< autenticna je....znam pricu od ranije a poznajem i njega

pozdrav Zoki i hvala za reci podrske kad su naj vise trebale

s/su
S...
pomisli sam da je ovo tvoj profil ...

Uvek za tebe .....


Ljubim te ... Osmeh za ti ....
Mislim da sam ovo negdje procitala u nekoj knjizi samo me malo bune neki pojmovi, verovatno masta je uradila svoje! Inace prica je ok!
Hvala,
pricu si mogla procitati na vise sajtova. Napisao sam je pre 4 godine. I nije bilo previse maste, sve sto je napisano to mi se desilo ... Osim dela o tresnjinom drvetu...

jedino sto je napisana pod uticajem knige "Tri posleratna druga" Dj. Balasevica
E brale svaka ti bas imas vremena za trosenje .
ok sad mi je jasno! hvala sto si me podsjetio!
Često sanjam jedan san. Ležim na plaži sasvim gola. Kasno je popodne i sunce i dalje prži, ali ne tako okrutno. Pomalo sam pijana i jedna muva mi zuji oko tela, dodirujući mi ruke i lice. Koža mi je do te mere vrela od sunca i unutrašnje toplote mog sopstvenog tela da moram leći blizu vode kako bi mi talasi zapljuskivali i hladili udove. Čujem huk okeana i osećam pesak koji voda pri povlačenju odnosi pod mojim telom. Talas ponekad nadolazi do mojih kolena, ponekad do pičke, iznenada me plavi i potom se nestašno povlači. Dlačice mi se presijavaju kao vlažna paukova mreža.

Otvorena sam. Prepuštena moru. Odjednom osećam miris heliotropa i jasmina i neku senku kako me natkriljuje. Pored mene stoji prelepa devojka čija se koža presijava od ulja. Duge kose i stidljivog osmeha. Došla je da proveri da li sam dobro. Kleči kraj mene ali se ja ne pomeram pretvarajući se da spavam. Spušta uvo na moje grudi i osluškuje. Zadovoljna otkucajima mog srca polako se pridiže ali joj za oko zapada moja rubinska minduša koja svetluca na suncu i visi sa mog uveta poput kapljice krvi. Pruža ruku da je dotakne.

Grabim je za ruku. Uplašila se, ali moj osmeh izmamljuje njen. Shvata da sam se pretvarala. Ne odlazi. Približava mi se tako da mogu da osetim njen meki dah na svojoj koži. Muve zuje, nebo je zlatno a njen miris opojan. Ne skreće pogled.



Pita me da li sam dobro i ja joj odgovaram da sam žedna našta ona rukama zahvata vodu iz mora i prosipa je po mom licu. Povlačim je dole na pesak kraj sebe i golicam je dok ne počne da vrišti od smeha. I pre nego što sam stigla da shvatim, nagla se nada mnom i poljubila me mekim ružičastim usnama - kao kakva nevalja učenica. Stomakom počinje da mi se širi nekakva toplota. Gledam je pravo u oči iz kojih je strah potpuno iščileo.

Sada sam na sve četiri i sunce mi bije u leđa a talasi nam miluju noge. Ona se ne pomera i ja je opkoračujem, nad njom sam a kapljice znoja slivaju mi se niz vrat. Jedna pada na njen a ja se saginjem da je poližem. Ponovo susrećem taj prodoran pogled koji me poziva da radim šta mi je volja. Tako da se saginjem i ljubim joj usne, već poluotvorene. Proždiremo se, jezicima jedna drugoj istražujemo usta. Zubi su joj kao komadići porculana sa kojih se gostim. Grize me za usnu a ja je kažnjavam time što se povlačim.

Nakon, kako se čini, čitave večnosti gledanja u oči, povlačim se ka gore, grudima joj prelazeći po licu. Ona ih grabi i stiska, stavlja bradavice u usta. Sisa ih, liže, gricka.

Odjednom vlaga među mojim nogama nema nikakve veze s talasima koji nas zapljuskuju. Mačkica mi je natopljena iznutra i ja želim da me dodirne i oseti moju žudnju. Ljubim je ponovo i zadižem dugu majicu koju nosi kao haljinicu. Ispod ne nosi ništa. Odjednom njen prst pronalazi moju mačkicu. Tuca me njime, igra se s mojim klitorisom i kikoće.

Govorim joj da ću odmah da svršim ukoliko ne prestane. ''Odlično'', kaže mi, ''jer umirem od žeđi i želim da pijem sok tvoje mačkice!'' Počinje da me trlja sve brže, uranjajući i izranjajući prstom, ponekad me dražeći i po otvoru guze. Proždirem joj usta i poigravam se bradavicama njenih malih dečačkih grudi.

Samo što ne svršim a ona mi kaže da želi da me okusi, tako da se uspinjem i spuštam mačkicu na njene usne. Jezikom mi dodiruje klitoris, počinje da ga sisa i ja sam potpuno razorena.



Rukama me drži za zadnjicu dok se ja njišem napred-nazad na njenom licu. Čudni zvuci izviru iz mog mog grla, poput plača bebe, dok najčistiji deo sebe izlivam u nju. Padam nazad na pesak iscrpljena vrućinom, alkoholom i uzbuđenjem. Priča mi kako mi mačkica ima sladak ukus a ja joj kažem da skine majicu i ispruži se na stomak.

Ustajem i stojim nad njom, zureći u njenu savršeno preplanulu guzu i duge noge. Stopalima joj razmičem noge i divim se ružičastoj vlažnosti njene pičkice. Spuštam se na kolena, vlažim prst i počinjem da joj u sitnim krugovima ližem otvor na guzi, grickajući joj povremeno guzove. Pita me šta to radim; ''šta želiš da ti radim'', odgovaram.

Sunce počinje da zalazi a galebovi koji kruže postaju naši voajeri. Prstom pronalazim njen klitoris. Masiram ga a ona počinje da stenje i guguće poput golubice. ''Stavi prst unutra'', moli me ali ja je mučim i kažem - ''Ne, prvo moram da prinesem žrtvu moru''. Širim joj noge još malo tako da su joj guza i pičkica širom otvoreni, spremni da ih priroda tuca. Izvija leđa a guzovi se napinju, moli me da je dovedem do orgazma. Kažem joj da se okrene i drži noge raširene. Okreće se a ja sedim i zurim u njenu predivnu pičku koja podrhtava u rozikastoj svetlosti. Puzim ka njoj sve dok je nosem skoro ne dodirnem i duboko udišem more, heliotrop, njen životinjski miris što me podseća na mošus i vanilu.

Najpre je ljubim po unutrašnjoj strani butina i ližem spoljne usne kušajući morsku so. Zatim je ljubim po klitorisu ali veoma nežno, jer je nabrekao od krvi i tvrd kao kurac. ''Liži mi pičkicu srce'', govori mi kao da izgovara molitvu i ja se povinujem. Zaranjam jezikom u njenu toplu vlažnost. Počinje da meša karlicom i da stenje dok ja jezik vraćam na njen klitoris ližući je sve brže. Uvlačim joj najpre jedan a potom dva prsta jer je toliko otvorena i tucam uzani procep istovremeno joj sisajući klitoris brže i jače sve dok me ne dohvati za potiljak i glavu mi zaroni u pičkicu.



Svršava ispuštajući glasove poput onih koji ispuštaju galebovi iznad nas. Telo joj se trese i trese a ja kupim svaku kap njenog slatkog nektara. Potom ležem kraj nje i ljubim je lagano, dopuštajući joj da oseti ukus sopstvene pičkice. Smeši se a ja primećujem kako su joj prednji zubi, baš kao i moji, malo razmaknuti. Padam na leđa i posmatram fantastično nebo, trenutno crveno ali koje se preliva u ružičasto i ljubičasto.

Nebo je boje pičkice.

Zadovoljna sam.

Pronalazim njenu ruku i stiskam je.

''Kako se zoveš?''- pitam.
eh samo da si imala k... nije ovo nikakva kritika nego samo asocijacija kada si spomenula nabrekli klitoris i zjapi prazno a jedini pravi nacin je ona rijec iz asocijacije
Sva vremena su GMT +1. Trenutno vreme je 11:46 pm.