Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Pregled samo jednog posta.
Tema: moja prica
Nesecam se kad sam prvi put usao tamo.
A jedno drugo vece pamtim. Nije njoj mesto sa druge strane sanka. Zasto je tako?
Jace je od mene, morao sam je pitati. “ Odkud da radis ovde ?”. Pita me “ Zasto ?”.
“ Mogu da za zamislim million drugih za sankom. Ti vredis mnogo vise od njih, nije tebi mesto ovde!” , povredio sam je da nisam znao.
Proleti jezik, uvek se kajem nakon gluposti.
Proslo je I to vece.
Dunav je I dalje klizio niz vojvodjansku ravnicu. Noseni zatisjem I ponekom senom isli smo dalje. Nisu to vremena za hvale I stihove, a vremena dovoljno.



Nekad je bilo drugacije,
Delic zivota vredio je mnogo. Skrivali smo se u sobi. Od ljudi, rata I ruznih reci. Drzao sam uplakanu glavu u krilu. Tesio lepim recima bezeci od stvarnosti.
Nemirne zelene oci trazile su vise, ali nisam znao…
Bilo je prolece kao I sad. Sa usnulih planina duvali su neki cudni vetrovi. Lica prolaznika nisu sretna, mrak se nadvio nad olimpijski grad. Novi ljudi su dosli na vlast. Sve se menja.
Setali smo Vilsonovom.
Pogledi dugi, zaljubljeni. Sunce se igra sa senkama. Zamisljeni, gledamo oblake. “ Zoki !”, tiho izgovara moje ime. Gledam veseli osmeh, “ Vidi, oblak kao srce!”.
“ Da, Irena, kao srce” !
Sta li se mota u toj glavici.
Vetric se igra crvenim uvojcima kose. Ljubim pegavi nosic.
E, mala pirgava.
Da, volim je.

Cinilo se da tisinu proleca nemoze nista da narusi.
Rezak zvuk zapara zrak. Vrabci sa grana odletese u daljinu. Na drugoj strani obale neko pade.
Snajper.
To mi je proletilo kroz glavu. Sakrili smo se iza zidia, koji se nadvijao nad koritom Miljacke. Tisina I uplaseni pogledi su govorili sve. Iz njenih ociju je izvirala reka suza.
Nemi, bez pitanja cekali smo zatisje.
U zaklonu smo sedeli par sati. “ Zagrli mi jace “, to je bilo sve sto je rekla.
Nakon toga nismo komentarisali taj dan, ni da je covek na drugoj obali ubijen ni da smo uplaseni ni da je sve besmisleno.
Ziveli smo dan za dan radujuci se malim sitnicama.

Tih dana zivot nije imao vrednst. Skupljali smo se u “AL - kafeu” preko dana, a noci provodili u podrumu , uz gitare I vino.
Secam se zene koja je svaki dan prolazila pored kafea I isli iza Srpskih tenkova. Znali smo da je muslimanka I to nam je bilo cudno. “ Nano, a zasto svaki dan prolazis pored tenkova”?
Kaze nam: “ Sine berem zaru za pitu, tamo je najbolja . Pokazem im lozinku I oni me propuste!“.
Nasmejali smo se. “ Koja je lozinka? “. Na to nase pitanje Nana podignu ispruzena tri prsta I prodje.
Na pedeset metara od baste kafica Tenk. Mitraljez uperen prema nama, vojnik nezainteresovano naslonjen I zamisljen. Ispijamo kafu, podsecamo se neki proslih dana I bivsih devojaka. Prolecna kisa uzima svoj danak. Prelazimo na sprat kafea. Sedimo nas par sa gazdom I konobarom.
Prasak stakla nadglasava muziku . Strcali smo dole, a portal izbusen od rafala. Gazda Brko nabaci tuzan osmeh na lice, “Momci ovu turu ja castim” I u ruci drzi flasu Setaca.
Nazdravljamo nekim boljim vremenima, ako dodju.
U kafic utrcava vojnik “ Ima li ko povredjen”, jedva je izustio.
Pogledali smo se, pa onda vojnika “ izresetali “ pogledima.
“ Jebi ga, otkacio se mitraljez” samo je to rekao. Brko ga zove da popije sa nama, “ Nisi ti kriv sine, Kriva su ova losa vremena.”. Do policijskog casa trazili smo krivicu u Setacu, a potem se kriomice odvukli kucama.

Bilo je takvih dana kad je samo pice pruzalo zaborav, ali to je kratko trajalo.
Utehu je pruzala Pirgava.
Znala je kako disem I sta me cini sretnim. Nismo povredjivali jedno drugo besmislicama. Pustali smo zivot da tece pored nas.

Komsije su nestajali preko noci. Nakon par dana bi se javljali iz gradova cudnih imena. Tamo gde vladaju neki drugi ljudi I place se u cvrstoj valuti. “ Budale, izlazite iz tog grada, Nesta ce vas preko noci” , stalno su nam to ponavljali. Nisam hteo da ostavim prijatelje AL kafe I malu Pirgavu. Moj su pricali o tome da izadjemo iz ranjenog grada. Nisam slusao, povlacio bih se u sobu ili odlazio sa prijateljima na kafu. No, oni nisu nerazmni kao ja.
Jutro je savanulo, obasjano suncem I sa osmehom. Pogledo sam Trebevic, okupan u suncu I zelenilu. Podsetio me na neke ranije izlete I cuvenu zicaru.
Kao I obicno, otisao sam na kafu.
Sedim u basti, cekam Emira. Konobar Dado donosi produzenu esspreso I mineralnu. Na stolu jos kutija Bonda. “ Dje si Leka! “ , “ Vozdra Teski “ . Moj najbolji drugar je dosao na kafu. Pita me da li idem danas iz grada. “ Da, idem na vikendicu dolazim za par dana” . Njegov pogled je govori sve. Znao je da ga lazem I to sam I ja znao. Precutao je laz. Pricali smo o prijateljima koji su vec otisli iz grada, neki u inostranstvo, neki se preselili na ahiret.
Tisina.
Vrabci negde u parku cavrljaju.
“ Je’l Leka, evo sad ides. Mozda uzmes pusku I pucas na svoj grad, a tamo ja. Bi li mogao pucati? “. Njegovo pitanje me zateklo. Nisam nikad razmisljao o tome. Pa, nas dvojica smo zajdno sve preturili preko glave. Prve cigarete, prvo opijanje, Neke curice smo zajedno “ prevrnuli “ .
“ Ne Teski, kako bih moga? A , ti prijatelju” .
Opet ona tisina.
Izbegava da me p;ogleda u oci.
“ Leka, Neznam “.
Te reci su bile umesto pozdrava. Ustao I otisao. Pratio sam ga pogledom dok nije zamakao za zgradu. Sta je razmisljao nisam znao.
Ni danas, nakon svih ovih godina, nezanam.
To je bila nasa poslednja kafa.

Mrak.
Umiljate rucice na ocima.
Ljubi me u vrat,
“ Ko te voli najvise na svetu? “ pita me.
E, to je moja mala Pirgava.
Dosla je da me poljubi za sretan put. U ovom tuznom gadu ona je sve sto imam.
“ Kad kreces? “
“ Za par sati Irena “
Gleda me tuzno, “ Ti se vise nikad neces Vratiti! “.
Niz obraz klize suze. Zamagljen pogled trazi nesto u daljini. Kao poklela srna bez mladunceta, topi se u mom narucju.
“ Pirgava, vracam se za par dana. Samo da zavrsim sve na vikendici I dolazim.”
Opet suze.
Ljubi me, “ Zagrli me jako, kao nikad do sad!”
Stajali smo par minuta prepustili se osecanjima I plakali.
“ Upamti, ti se vise nikad neces vratiti, ali mene neces zaboraviti. Neka si sretan I Nadji nekog ko ce te voleti kao ja.”
Iskrala se iz zagrljaja I otrcala. Otrcala daleko, gotovo u zaborav.
Bila je u pravu. Nisam se vratio u ranjenini grad, lago sam sebe I druge.
Stajo sam, gledajuci za njom. Dado me vratio u stvarnost. “ Leka, ‘ajde da nazdravimo I secaj se nas.”. Posljednji Setac je skliznuo niz grlo. Zagrlili smo se kao braca, “ Bez suza “, rekao je. Znam da su svi rastanci tuzni, a meni je ovo najtuzniji.
Ostavio sam iza sebe sve I otisao u nista.
Miljacka tece istim koritom, parovi setaju Vilsonovom, Sticu se nove ljubavi.
Sve je isto, kao I pre. A nista nije za nas.

Nemirna brda zamenila je pitoma ravnica, a brzu reku lagani, kao uspavan snom, Dunav.
Stekao sam nove prijatelje, zavolio grad.
Pirgavu, nisam nasao. Ostala je daleko iza mene. Jos uvek cujem glas I poslednje reci. Rekli su mi da se udala, ima decu. Zivi u dalekom gradu.
Da li je sretna?

Izgubi sam drage ljude. Nestali su zauvek u vecnost.
Ostala je uspomena I secanje.
“ Ono sto ne boli nije zivot, ono sto ne prolazi nije sreca “, teske ali istinite Andriceve reci.




Svi se radujemo Bozicu.
Proslavljamo Hristovo rodjenje, porodica na okupu. Sve ima neku svecarsku nit u sebi . Radova sam se svakom Bozicu, sada Ne.
Ostavio je na mene svoj pecat prosle godine.
Gledli smo film, vise I naznam kako se zove, I pusili cigaretu. Mama nas zove na svecani rucak. Gasim cigaretu I pruzam Tati pepeljaru. Spusta pepeljaru na sto, “Zoki , hajde da jedemo, znas kakva je kad se kasni !”. Nasmijali smo se Mami, ne trpi kad nismo svi za stolom. Krenuo je da ustane kada ga je nesto preseklo.
“ Cale sta ti je?” .
“ Nije mi nista ! “.
Pao je na pod I to su bile poslednje reci.
Sve se desilo brzo, gotovo nestvarno. Zovem Hitnu Pomoc, dajemo vestacko disanje I masiramo srce. Medicinsko osoblje dolazi, nastavlja, daju elektro sokove. Uspevaju da ga povrate I prebacuju u bolnicu.
Cekamo pred vratima. Izlaze laboranti, tuzno nas gledaju.
“ Seka, pripremi Mamu za najgore”, to je sve sto sam uspeo reci. Gleda me sa nevericom, nemoze da se povrati.
Izlazi doktor, nije nista morao da kaze videlo se u ocima.
“ Zao mi je dali smo sve od sebe, Infrakt Miokarda. Nije bilo pomoci!”.
Posle se sve odvijalo brzo.
Nesecam se lica,
reci utehe.
Rodbina.
Sahrana.
Odlaze.
Opete ostajemo sami.
Kao sto je I uvek bilo. Svi su tu da podele bol sa tobom I pomognu. Onda odlaze, a bol moramo sami otkloniti.
Nije prvi put.
Uvek smo izlazil u susret svima. Bili tu da podelimo tugu I srecu.
Vrat su uvek otvorena, pa ljudi smo. Jedni drugima smo najblize.
Tako je bilo. Mada, nije uzvracano istom merom.
Nebrojeno puta pokacali smo na pogresna vrata. Trazili za pomoc od ljudi kojima smo pomogli.
Vrata od celika.
Bez osecanja.
Naucil smo da idemo sami kroz zivot.
Bolje je.
Lakse.



Vreme neumoljivo tece. Senka bola se vremenom nadvije. Zaboli da trnu zubi, ali prodje. Utehu nadjes u radu, prijateljima, a nekad I zalutas do Setaca. Odvede te do sanka, toplih plavih ociju I neznih reci.
Sakrijem tugu u ocim I radujuem se.
Kome?
Cemu?
“ Malecka “,
za mene.
Nena ,
za sestre.
Slucajno, kao u prolazu, video sam te oci.
Krile su neku tugu, zelju za novim budjenjem I malo radosti.
Zelio sam vise nego sto sam mogao, pruzao manje no sto je trebalo.
Krilo se u meni ocekivanje, nada za vecnost.

Telefon.
Dva sata ujutro. Dobro poznat broj.
“ Cao Zoko, sad sam stigla sa posla.”
Cao Malecka.
Razgovarali bi dva - tri sata, shvativsi na karaju da smo tek na pocetku.
Svako veco smo pricali. Razumevanja obostranog. Proziveli smo slicne dogadjaje, doneli iste zakljucke I pitali se zasto?
Nije bilo vremana da se vidjamo. Imala je svoje obaveze. Previse posla, malo para I poneki sitni prohtev sebi da udovolji.
Reci su bile nedovoljne.
Zeleo sam da je grlim, ljubim…
“ Suvise te volim da mogu da te delim. Pusti mene da tugujem, a ti nadji drugoga.”
Nije dozvolila.
Sutra se iskrale sa posla da dodje.
Zagrlio sam je.
Poljubila me.
Ima li ko sretniji?

“ …sto ne prolazi nije sreca”

Kratko je trajalo.
Magija je za trenutak bila tu I nestala.
Zasto se nikad nije otvorila da primi sve sto nosim u sebi? Pitanje na koje ni
Sva vremena su GMT +1. Trenutno vreme je 5:37 am.