Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Pregled samo jednog posta.
Tema: moja prica
Kratko je trajalo.
Magija je za trenutak bila tu I nestala.
Zasto se nikad nije otvorila da primi sve sto nosim u sebi? Pitanje na koje ni Malecka Nema odgovora. Sda je ostala samo tuga.
Nasao sam prijatelja sa kojim zelim da delim dobro I zlo.
Volim je.
Zeleo sam da prozivim ostatak zivota sa Maleckom.
Zasto?
Neznam, a mozda je tu tajna.
Osudjeni smo da patimo I zauvek se borimo za vise I bolje.

Nesecam se gde je bio pocetak.
Pamtim jedno vece,
zanesena spokojem, sretna I mirna.
Spava u narucju,
sanja…
U poslepodnevnim satima autobus klizi niz padine Trebevica.
Jesen uzima maha,
poneki list se jos uvek bori da ostane u krosnjama drveca. Polomljena stabla prizivaju ne tako davnu proslost. Rat je ostao iza nas, ali uspomene jos su sveze.
Predamnom olimpijski grad se lagano sprema za pocinak. Poslednji zraci sunca Obavijaju stadion “ Kosevo”.
Mir, tisina.
U srca praznina, tuzna secanja su ucinila svoje.
Nekad rodni grad, a sad stranac u zivotu.
Okrecem dobro poznat broj.
“ Dobar dan, Zoran ovde Emira bih molio”, javila se njegova sestra.
Kazemi da je Emir na poslu, dolazi posle pet. Da zovem kasnije, pa ako hoce da se javi, javice se.
Nisam zvao. Granata mu je odnela nogu. Nije se pomirio sa tim. Svi smo krivi sto smo izasli, a on ostao.
Marin dvor, vece.
Sedim sa dve najbolje prijateljice. Pijemo kafu nakon toliko godina. Pokusavam da pricam ijekavicom. Neide.
Smeskaju se . Promenio si govor, ponasanje ali si ostao Isti kao I pre.
Da, svi smo se promenili. Ulazi u kafic poznanik iz osnovne skole.
Dje si Leka. Ljubi me cetri puta.
Gledamo se, “ Zasto Denise? “.
“ Da nebude ni po tvom, a ni po mom obicaju. “
Neki se od nas nisu promenili. Ostali su prijatelj kao sto su I bili.
Za stolom pored nas sede neki momci, Jedan od njih se obraca.
“ Izvini, mozemo li da se upoznamo? “
“ Naravno, Zoran”
“ Amir, drago mi je ?”
“ Slusaj me jarane. Ovde ima par kafica gde mi, sarajlije, izlazimo. U ostalim lokalima su supci sa brda. Meni je tesko da zivim sa njima I zato odlazim sto dalje, a ti ako mozes nevracaj se u ovaj grad. Malo je onih koji su dobro dosli.”
Posle sam razmisljao o ovim recima.
Kasnije sam I uvideo da je upravu.
Grad je renoviran. Nanovo izgradjen.
Zgrade , lepse nego pre.
Ali dusu nisu vratili.
Ostalo je secanje.


Kamion stariji no sto sam ja, lagano se bori sa usponima Trebevica. Sve sto je ostalo od vikendice, stalo je u kamion. Selim je u neki drugi grad, gde ce sve krenuti ispocetka.
Zima se lagano spusta nad olimpijski grad. Nekad od gustog smoga Nismo videli sunce zimi. Sa Jahorine Sarajevo je delovalo kao jezero u zoru.. Izmaglica se uzdize, kao morska pena posle udara od hridi, okupana stidljivim suncem.
Sada je grad I zimi okupan suncem. Fabrike nerade I nema vise teskog smoga.

Raskrsce, Pale Levo, Jahorina desno. Protivno zeljama I secanjima sofer skrece levo. Tonem u daleke zime provedenih na padinama Jahorine. Ostar vetar u lice, cjelac sneg pod skijama I lude hrabrosti na stazi.
Negde duboko zakopana slika Vanje izlazi pred oci. Zajedno smo provodili zime na stazi. Smisljali sitne bezobrazluke na skijama da zaplasimo turiste, malo okupamo snegom.
Vanje vise nema,
ratnom vihoru nije uspeo pobeci. Ni danas se nezna ciji je snajperista ubiljezio jos jednu crtu.
Posle su mi prepricavali reci njegove male seke. Pita mamu zasto place, a ona odgovara : “ Mila placem jer sam izgubila sina, a ti brata! “
“ Neplaci mama imam ja jos jednog brata , Zorana “
Posle sam ja plakao,
za Vanjom,
Ninom
I svima koji su ostali zaboravljeni.


Vracam se u Novi Sad.
Spustmo se niz obronke Fruske gore.
Bljestava svetla trepere. Neobican osecaj u meni.
Da, dolazim kuci. Sretan sto se vracam nazad.
Ipak, tvoje dom tamo gde si ti.
Gde te cekaju.
Prijatelji, male radosti.
I neko ko spava, ususkan u postelju
I tek treba da je upoznam.


Oci je sklopila, utonula u san.
Glavu je polozila u krlo, levu ruku prigrlia uz sebe. Drudom rukom mazim ostru igustu kosu. Klizim prstima preko lica. Udobno propadam kroz meke obraze, smeska se. Voli neznost I mazenje.
I sada kad sklopim oci, vidim svaki mladez njenog lica. Pod prstim oscem mladeze na ledjim I meku kozu.

Tamo gde covek retko kroci, I gde gust borova suma raste, Tamo gde sam bio samo jednom u zivotu, tamo raste jedna I jedina tresnja. Ovim recima jedan satarc je pocinjao svoju pricu. Kao mali samo sam jednom cuo ovu pricu. Ostala je urezana u pamcenje I danas me prati. Starceve prodrno plave oci su me privlacile. Nisam se mogao suzdrzati I netremice sam gledao. Tihim glasom, gotovo jecajem nastavio je pricu.
Odlazio sam od kuce. Nisam moga izdrzati I gledati bol. Moj stariji brat ozenio je devojku koju sam volio. Otisao sam. Radi sam svugde I svasta. Nemirni vetrovi usli su u vene, nije bilo spokoja. Cesto sam bio gldan no sit, vetrovi su lako prolazili kroz istrosenu odecu. Malo hleba I vode bilo je dosta za srecu. Ako se uz to nadje I malo mesta za spavanje, bilo bi dosta. Prolece je doslo I budje novog zivota bili je znak da se na put prodje. Ispred mene brdoviti predeli, urasli u zelenu borovu sumu. Mirisi proleca, ponekog cveta, smole borove sume sirile su nozdrve. Vodile su me putm neznajuci gde sam se uputio I u koji grad stizem. Sve sam sprije koracao kroz gusto drvece, Nize se saginjao da izbegnem grnje. Na trenutke svetlosti je nestajalo da bi so potom stidljivo probijala kroz krosnje. Bilo je sve teze ici dalje I podne se vec priblizavlo. Umor je lagano savlado ne tako mlado telo I trebvao mi je predah.
Ucinilo mi se da sam cuo pesmu. Naprezao sam usi, da to je melodija neke mi poznate pesme. Osluskujem, negde ispred mene se cuje sve tise I tise. Nastavljam dalje, nakon par minut izbijam na prolanak.
Ispred mene, tresnja.
Mirisno cvece prosuto proplankom izviralo je iz trave. Sve je delovalo skladno I uravnotezeno. Samo je tresnja strcala I ja sa njom. Gotovo neprozirna krosnja, zaklanjala je sunceve zrake. Cvetovi su poceli opadati, poslednji su se drzli ali ne jos dugo. Nagovestavali su plodnu godinu za staru tresnju. Stablo nisam mogao rukama zagrliti, a ipucala plavicasta kora se presijavala. Umoran od hodanja I zacudjen ovim prizorom, popio sam gutljaj vode sa potoka sto je presecao proplanak I seo pod tresnju. Oci se same sklopise I utonuh u san.


I vreme lagno klizi, proslost ostaje daleko buducnost tek dolaszi.
Vojska je uzela maha. Odrazila se na mene, moje ponasanje I donela promenu. Promwenui koju je tesko bilo prihvatiti ali..
Letio sam kao leptir, cvetoivi su bili hrana. izobilje Novog Sada je sirlio svoje riku. Budcjenja u nep;oznatim sobama, veceri sa strancima. Da li je ovo pomirenje sa sudbinom I osuda da cu biti sam, da li je?


Nervozno cima nogama, grli se rukama oko tela hladno je. Zeli kuci, ali .. Gledam tople oci, hmm, novi cvet?
U trnutku osetim njen pogled, plave okice tuzno sijaju gleda me ali me ne vidi.
Odlazim kuci, zeljan vise od pogleda…
Kao magijom doneseno, poruka na mobilnom:”Jelana 3….. , Zovi danas”
Prigusena svetla, udobne fotelje I Lela. “Ocekivala sam bilo koga da mi pridje I kaze da je Zoran, a dosao si ti..”
Da dosao sam ja, ali si Jeco dosla da TI. Setas zivotnim temama kao cigan violinom, pevas najlepsu pesmu.Ne, ne to nije stvarnost. Sanajm a zivim. .
Vreme, beskrajni mucitelj, kad je najpotrebniji nestaje I odlazi. Zurimo kuci, zeljni nezvarsenih trazgovora I … razumevanja…
Hej, pa danas je novi dan. Uspavano ustajem iz kreveta, gledam rasirene kazaljke na satu a ko me pozelio trako rano Jelena???
Ma jos par minuta cu se leskariti, Osmeh, topao klizi niz misli. Da znam ciji je. Da li veceras da je poljubim, da uikradem deo osmeha… Ma dodjavola, to je samo jedan cvet koji ce uvenuti.

“ Da li me dugo cekas “?
Crne pantolone, dzemper iste boje I nezne okice gledaj toplo. Ma budalice, ti sam vec desetak minuta I cekao bi I vecnost samo da dodjes ali, “ Ma kakvi, sada sam dosao”.
Nekad se pitas kad kazes Volim te, da li volis ili…
A vecers sam znao da sam zaljubljen. Znao?
Ma kad sam je prvi put video, znao sam.
Krijem se medju recima, bezim od osecanja. Zelim da je zagrlim, poljubim.. Moje reci su igracke, odlazi zbunjena. Sedim u autu ispred broja 32. Vec par cigareta je izgorelo. Zasto nisi nasao hrabrost I spusti poljubac na usne? Zasto?
Sitni jkutarnji sati nedozvoljavaju da je nazovem. Bezim, povlacim se.
Da se opet prepustim osecanjima I budem povredjen?
Odlazim nestajem,
Vecni kovac srece, vreme, bije bitku. Desna ruka krece ka telefonu a leva je brza I prekorno govori :’ Opet trcis, ponovo si ti koji zeli vise”.
Zastajem, ma gresim. Sta mogu da pruzim, mozada nekome sve ali Jeci…
I Vise, ali proslost nadire I povlacim se daleko, daleko od sebe.

“ Halo, Zoran ovd Jelenu bih molio. Samo ternutak”, Kaze da je dobro, pitam je da se vidimo kaze da nama razloga., pomirila se sa momkom.. Pitaj mene, Dacu ti mi,lion razloga da se vidimo, pruzi cu ti sve da ostanes, a somo jedno da odes.
Recu ti da se bojmim,da sam bio povredjen, Da puno pruzam ali se ne uzvraca, recu ti da sa tobom magija leprsa vazduhom, rekoa bi ali se ne usudjujem.
I zato odlazim,odlazim ali zauvek… A znam, da cu se pitati da li zeli da me pozove kao slucajin moj broj okrene…








Ssecanja,
Zapisana od zaborava spasena…
Niti se nizu, nastavljaju. Sklapam kockice I pisem..

Dobra noc Banja Luko…
Ma dobro sad, bilo je kasno poslepodne, Nakon sedam sati truckanja autobusom dosao sam u meni strani grad…
Da ne dangubim o vojsci, drugovi do groba, staresine, bezanja preko zice…
Svega je bilo.
Secam se momka koji je prvi put vido TV..
Ma sa svih strana pridoslice.
Secam se NJE.
Imali smo izlaz u grad, skupili se u Dionisu. Malo bilijara, pivo NEKTAR (naravno) I
Sanda.
Oci boje neba trazile su moje, a u meni virovi. Zaboravljao sam........
Sva vremena su GMT +1. Trenutno vreme je 8:44 pm.