Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Miroslav Mika Antić (rođen 14. marta 1932. u Mokrinu — preminuo 24. juna 1986) je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu.

Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - od vodovoda i kanalizacije do lutkarskog pozorišta. Sem pisanjem bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takođe je bio novinar Dnevnika. Umro je 24. juna 1986. godine.

Poznatija dela su mu:

* „Ispričano za proleće“,
* „Roždestvo tvoje“
* „Plavo nebo“
* „Nasmejani svet“
* „Psovke nežnosti“
* „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme)
* „Mit o ptici“

Za decu je napisao:

* „Plavi čuperak“
* „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu)
* „Prva ljubav“ i
* „Garavi sokak“.

Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr.

Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto roman.


Sinoc sam lutajuci po prostranstvima cyber sveta naletela na gomilu tema posvecenih Miki, nisam primetila da ovde ima neka slicna :? . Mogli bi da se podsetimo malo ovog naseg velikana :D!
''Mnoge se prave stvari
ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.''


''Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim.
Možda to znači ući u unutrašnjost tišine.
Možda to znaći postići ono što ne može svako:
DA ŽIVOT NE BIRA NAS,
VEĆ MI NJEGA BIRAMO.''
"vazno je mozda i to da znamo
covek je zeljen , tek ako zeli,
i ako celoga sebe damo
tek tada i mozemo biti celi.

saznacemo tek ako kazemo
reci iskrene i istovetne,
i samo onda kad i mi trazimo
moci ce neko i nas da sretne."

M.Antic
"Uvek kad se igramo
meni kazu bices konj
i ja sta cu - moram.

I jos neki budu konji
a ostali sednu nam na ledja
........."
"Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražmo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražmo da nas pamte."
Романса


- Јеси л' моје
Најмоје?

- Јесам твоје
Најтвоје.

- Да ти свирам у ушима?
- Да ми купиш две фиранге
од цица.
Ал' да буду на цветиће.

- Да закачим виљушкама
на рагастов од пенџера.

- Да ме мрзе све комшије.

- Да ја имам само тебе.
- Да ти имаш само мене.

- Да не уђе ни Месец ни Сунце.
Да у соби буде једна црква.
Да гледамо кроз тај пенџер,
кроз тај пенџер пун цветића,
да је живот нешто наше,
најнаше.

- Да је живот нешто тако лепо
као у самопослузи "Звезда".

- Јеси л' моје?
Најмоје?

- Јесам твоје.
Најтвоје.
Kroj

Ukrašcu tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićes moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivacu te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.

Ljubav je čiscenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.
"Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...
Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al' nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al' nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.
Jastuk za dvoje


Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.
platiti izlaz

hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
način kretanja tvrdih i sporih stvari.

grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.
PSOVKE NEŽNOSTI


Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.




Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.







"...Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje..."
Moras da dodjes. Znam. I cekam te.
Tvoj korak himnicno hoda

Tisinu po tisinu. Ti si ja. Prepoznajem te.
Ti si ta ogromna zbrka gena u mojim hromozomima.

Mrtve stvari ozivljuju. Zive umiru. To je smena.
Ta smrt I ja se nikada necemo sporazumeti.

Lepo joj kazem: covece-smrti, prodji me se.
Kaze: zivote-covece, uzimam te u zamenu.

Pa sta cemo nas dvoje u dvoboju jednakih?
Smrt sa sto glava, ja sa stotinu glava. Secimo!

Jutro se naslanja na jutro. Cekam te. Ti si ja.
Tvoj korak himnicno hoda kroz proteine eona.
IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić.
Ždere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
rođene oči,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antić sto me je upropastio i kao
pisca i kao čoveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leći u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: šta vam je, boga mu,
čoveče,
izgledate mi nekako bolesni?
A šta se, izvinite za izraz, bas njega tiče
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepše brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima ključ od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da čitam knjige. Petlja sa
mojim plavušama.
Dere se u mojoj kući. Ogovara me. Svašta
laže.

Deca mi liče na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tušira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Čini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bežao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronađe, u nekoj ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplače me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
više ga voli. Više mu veruje. I on to još
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dižem spomenik.

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skočio sa
Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mešao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene što pre jedini živeo.
Sva vremena su GMT +1. Trenutno vreme je 1:35 pm.