Registracija
Upoznavanje.net vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Pregled samo jednog posta.
Tema: Leptir
Eh! Da sam bar onaj leptir što joj je sleteo na dojku i da živim samo taj jedan dan. Ona ga gleda dok prevaljuje brdo, sve moguće nagibe i provalije, stiže do bradavice i tu se pobedonosno penje, kao planinar kada stigne na vrh da pobode zastavu. Krila su mu zastava, vijori njima. Ona ga gleda trenutak pre nego što ga uhvati i stavi u knjigu da njegovu lepotu saèuva zauvek. On se njenim šećerom zadojio - zauvek. A ja bih na njegovo mesto, pa makar posle i u knjigu. Šta je život ako nemaš potrebu za njim, šta je smrt ako nemaš želju da je ulepšaš? A ona je i potreba i želja, i razlog življenja, i lepota umiranja.
Eno, vidim! Vidim da joj se kapljica vode sliva niz Venerin breg. U toj kapljici ima milion bakterija, a ja nisam ni jedna od njih. Svaka se dlačica presijava na suncu, i tako je meka, i podatna… ej, blago njima! Stomak sa pupkom u sredini, a po kome šetaju mravi, da samo znaju kako su srećni. A, tu je! Tu je i glava! Oči dva nebeska dragulja, zubi niska bisera, crte lica anđeoske, neobjašnjivo lepe, duga plava kosa sakuplja sunce, pesak i insekte, i raspršuje ih na sve strane. Zaslepeće mi dvogled, vraćam ga nazad na grudi. Na njene grudi. Onaj leptir je još tu, još ga nije ispresovala. Previše je lep da bi ga se tako brzo otresla. A on, kao da zna da su mu sekundi odbrojani, stegao bradavicu sa svih šest nogu, pa ne pušta. A možda i zna. Odabrao sebi mesto gde će da umre. Ko od nas ne bi napravio baš ovakav izbor? Kad već ne biramo mesto gde ćemo se roditi, da bar izaberemo gde ćemo umreti. Ali, ne! Tu privilegiju imaju samo odabrani. Ja nemam onakva krila kao on, ja nisam tako mek i nežan kao on, ja… nisam leptir. Trzaj rukom, nije se branio. Znao je, i dopustio je da uđe u njenu knjigu. Slatka smrt. Okreće se na stomak. Daje se zemlji, vodi ljubav sa milijardama živih bića odjednom. Kako da postanem jedno od tih živih bića? kako da se pretvorim u pauka? U crva? U gusenicu? Kako da se zavučem ispod nje? Samo malo, samo jedan tren, kako… oh, kako!
Na oble i blještave guzove spušta se nekoliko komaraca. Rugaju mi se, vidim ih kako mi mašu, a onda svoje rilice uvlače u poru kože. Šljapnula je rukom i pobila ih. Tako im i treba kad se prave važni. Krivulja leđa, plećke, kičme… eh, kako je lako postići savršenstvo. Ustala je. Išla je pravolinijski, bez lelujanja, bez njihanja bokovima, pravo u vodu. E, sada je vodila ljubav sa rekom, i sa koliko još živih vodenih organizama, a kada ću ja doći na red? Ih, da sam bar onaj mehur što joj se priljubio uz kožu, pa prsnuo sekund­dva kasnije. Da prsnem, da me nema, samo da budem uz nju. Šta sam sve mogao da budem, a nisam. Plivala je na leđima, prepuštajući se sjajnom suncu, čistoj vodi, toploj zemlji, mirisnom vazduhu, svetlom nebu… svima osim meni. Svi su joj tu, na dohvat ruke, svi osim mene. Izlazi iz vode kao živa vatra, varnice pršte na sve strane, a ja čak ni jedna od tih iskri nisam. Buktinja jača od sunca, kosa se zalepila za ramena, a ja ni ona kapljica nisam. Skida neku bubicu, srećna li je ta bubica, da mi je da sam u njenoj ljušturi. Briše se peškirom. Grudi, stomak, prepone… ej, što nisam taj peškir. Bar jedna dlačica u njemu.
Uzima svoje stvari i odlazi. U pesku tragovi stopa, u vazduhu miris, u vodi odbljesak, svi kao da se zahvaljuju, svi su oni zadovoljeni, svi… sem mene. Stežem dvogled grčevito ne bih li je uvećao, privukao… ne vredi. Sve je manja, sve je udaljenija. Nema je više u okularima. Trenutak lepote je minuo, ostala je samo surova stvarnost. Ništa nije tako kratko kao lepota, i ništa tako bolno kao stvarnost. Noćas ću imati šta da sanjam. Jedini prijatelj mi je ovaj dvogled. Pružio mi je privid blizine, nečega što mi je tako daleko i nedokučivo. Sad mogu da uzmem teleskop pa da gledam u zvezde. I one su mi isto tako daleke i nedokučive. Još jednom stavljam dvogled na oči, možda je negde u uglovima ostao komadić one slike od malopre. Ali ne! Opet ta surova stvarnost. Reka se stišava, sunce je na zalasku, veče osvaja i spušta svoje prste na uzavrelu zemlju. Noćne životinje, kao glumci, zauzimaju svoje mesto na pozornici. Svako zna svoju ulogu, ali meni na toj pozornici nema mesta. Vraćam se kući, u krevet. Jedna zavesa je spuštena, druga podignuta. Smena dana i noći, varljiva igra svetla, smena glumaca na pozornici, smena straže na kulama… mene niko nije primetio. Jasno! Ja sam iz neke druge predstave.
Sva vremena su GMT +1. Trenutno vreme je 3:00 am.